Nije to bila neka naučna fantastika, ali tamo negde u egzotičnim devedesetim, kad su sve novotarije sa Zapada bile retkost i prestiž, pojavio se on. Pejdžer. Prva "prenosiva" komunikacija koja nije fiksni telefon. I to je bio pravi hit! Posebno među beogradskim šmekerima. Nosiš pejdžer? E, onda si neko i nešto.
Bilo je to kratko, ali slatko vreme za ove male, sada već smešne, spravice. Doduše, nije dugo potrajalo – čim su se pojavili prvi mobilni telefoni (čudo tehnike, iako glomazni i s antenom ko iz ratnih filmova), pejdžeri su polako počeli da izumiru. Mobilni je preuzeo tron, a pejdžer... pa, nestao je tiho, kao što je i došao.
Ali jedno vreme bio je važniji nego što možeš da zamisliš. Okačiš ga za kaiš, upašeš košulju, prođeš pored ekipe – i svi te gledaju. Onda ti on zapišti nasred kafića. Svi se okreću, ti se namrštiš, pritisneš strelicu, čitaš poruku polako, kao da pregovaraš o nečemu jako ozbiljnom. U tom trenutku, nemaš konkurenciju. Em imaš pejdžer, em si tražen.
Čak je i u žargon ušao – "pejdžuj me" bila je fraza. A stigao je i do estrade. Uz Pajero džip, zlatan lanac, pištolj i plavušu, pejdžer je bio znak "statusa". Ali, realno, skupa igračka. U doba kad je Srbija grcala u siromaštvu, nije svako mogao da ga priušti. Zato su ga najviše furali oni "kontroverzni biznismeni" i likovi sumnjive reputacije. Nije da im je trebao, ali je bio savršen za pokazivanje "uspeha". Zato je pejdžer nosio i tu malu dozu "opasnog šarma".
A poruke? E, to ti je bila posebna priča. Ako ti neko baš fali ili te očajno traži, morao je sa fiksnog da zove operatera. On bi onda kucao poruku i slao ti je. I to bi bilo:
"Javi se. Mama."
"Gde si? Kasniš."
"Spremila sam ti iznenađenje!"
"Dobili smo posao!"
I ti to čitaš polako, jer ekrančić je sitan, kao na digitronu, pa moraš strelicama levo-desno, gore-dole. Cela poruka retko stane u kadar.
Postojali su "numerički" pejdžeri, gde bi stigao samo broj, na primer: 011123456. Prevedeno: "Zovi me!" I bili su "alfanumerički", pa si mogao da pročitaš i pravu poruku. Neki su imali ekrančić u jednoj liniji, neki dve-tri, a postojali su i oni luksuzni, sa četiri linije. Kakva tehnologija! Mogao si da biraš zvukove, vibraciju, da zaključaš poruke, pa čak i da koristiš sat i alarm. Sve u jednoj maloj crnoj plastičnoj kutijici.
Danas, pejdžeri su davna prošlost. Ostali su kao tihi svedoci jednog vremena u kojem se telekomunikacije razvijale neverovatno brzo. Sada smo na 5G-u, i idemo još dalje. Ali, za nas koji pamtimo taj osećaj – kad ti pejdžer zapišti usred gužve, a ti pogledaš poruku kao da odlučuješ sudbinu sveta – bio je to pravi početak jedne ere.
I kad pogledaš koliko smo daleko stigli za samo dvadesetak godina... nekako deluje kao da smo stvarno ušli u neku našu verziju "Povratka u budućnost". Samo što smo se na sve to, srećom, brzo i lako navikli.
