Prvi telefonski imenik Kraljevine i bahatost tadašnjih ministara

Krajem septembra 1919. godine, Beograđani su se prvi put susreli s jednim sasvim neobičnim izdanjem – prvim zvaničnim telefonskim imenikom. Ministarstvo pošta i telegrafa izdalo ga je s ciljem da građanima olakša korišćenje tadašnje telefonske mreže, ali štampa tog vremena videla je u toj „knjizi“ mnogo više od pukog popisa pretplatnika.

Beograd je već imao centralu u Kosovskoj ulici, a telefoni su polako ulazili u upotrebu, iako su mnogima predstavljali pravo čudo. Novinari su, umesto jednostavne najave imenika, odlučili da urone dublje i da svojim čitaocima ponude iscrpnu analizu.

Među prvim metama kritike bile su operaterke – žene koje su radile u centralama, tada pionirke u državnoj službi. Novinski članci su ih neretko predstavljali kao prepreku na putu ka brzoj komunikaciji. Žalbe su bile razne: da su nepažljive, da ogovaraju koleginice dok korisnici čekaju na vezu, a često se pominjalo i da „grickaju kiflu“ dok abonenat bezuspešno pokušava da ostvari poziv.

Jedan od sarkastičnih saveta iz tog vremena bio je da korisnici nikako ne viču na telefonistkinje jer bi to moglo „ostaviti posledice“ po buduće pokušaje povezivanja. Ako se zamere, dobijanje veze može postati još teže.

Daleko zanimljivije od kritika na račun operaterki bile su opaske o samom sadržaju imenika. Novinari su otkrili da se iz te knjige može pročitati mnogo toga o navikama i mentalitetu tadašnjih političara i činovnika.

Jedan detalj posebno je zapao za oko: broj vladine automobilske garaže naveden je čak tri puta, pod različitim varijacijama – „automobilska vladina garaža“, „vladina garaža“ i „garaža vladina“. Ovaj slučaj, koji na prvi pogled deluje kao sitnica, novinari su protumačili kao dokaz aljkavosti i nemara tadašnjih administracija.

Analiza je išla i dalje. Zamerke su upućene na to što su visoki državni službenici svoje funkcije upisivali u imenik kao da su ih zauvek privatizovali. Primera radi, umesto neutralnog naziva službe, korišćen je lični pečat, pa je pored telefonskog broja Ministarstva pošta i telegrafa pisalo „Kabinet dr Edo Lukinića“, kao da će on trajno ostati na toj funkciji.

Slično je bilo i sa drugim visokim činovnicima – „Kabinet generalnog direktora državnog računovodstva dr Stojadinovića“, „Kabinet sekretara Ministarstva tog i tog“... Čak je i gospodin Mijalković, iako već penzionisan, ostao u knjizi pod odrednicom „kabinet“, dok mu je privatni broj (303) stajao pored, što je izazvalo podsmeh novinara koji su se pitali ko će sad brisati njegovo ime i upisivati naslednika.

Imenik je ponudio i druge zanimljivosti – poput činjenice da su se službene funkcije često vezivale i za privatne stanove. Tako su, na primer, uz brojeve 150, 121 i 149 stajale beleške „Ministar pravde (stan)“. Satirično su se pitali da li će novi ministri morati da se usele u stanove svojih prethodnika kako bi zadržali iste brojeve, ili će im telefon stalno zvoniti kao podsetnik na bivšu funkciju.

Jedan od zaključaka bio je da će svaki telefonski poziv zapravo biti „bolna opomena“ prethodnicima da više nisu na vlasti.

Zanimljiv je i podatak da su, iako je tada Beograd bio pogođen stambenom krizom, neki ljudi imali višak kvadrata. Tako je zabeleženo da Stojan Protić poseduje dva stana i – dva telefonska broja. U vremenu kada su mnogi tražili i najmanji prostor za život, ovakav podatak nije prošao nezapaženo.

Prvi telefonski imenik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca iz 1919. godine bio je mnogo više od popisa brojeva – postao je svojevrsno ogledalo tadašnjeg društva. Otkrivao je kako su visoki činovnici doživljavali svoje funkcije, kako su tretirali državne resurse, pa i način na koji su obični građani, tek ulazeći u svet moderne tehnologije, doživljavali komunikaciju na daljinu.