Ako u Beogradu ugledate petocifren broj na zidu ili fasadi, nemojte ga odmah zaobići — možda ste upravo naleteli na lokalni potpis. Poštanski, pozivni, fiksni brojevi, pa čak i brojevi autobuskih linija — svi oni čine nevidljivu, ali prepoznatljivu mrežu koja govori gde pripadate.
Danas kada karticu za mobilni telefon kupujemo na trafici, a fiksni telefon dobijemo čim uplatimo novac na račun “Telekoma”, deluje potpuno neverovatno da se nekada na telefonski priključak čekalo po nekoliko meseci, pa čak i godina.
Novosadska policija uhapsila je S.K. (44) zbog sumnje da je psovao i vređao dvanaestogodišnjeg dečaka, da je razbio mobilni telefon njegovog oca i da im je pretio, saopštilo je danas Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP).
Bio je to običan telefonski razgovor usred gradske gužve — ali zapravo ni najmanje običan. Tog dana je načinjena prekretnica koja je, iako se posledice nisu odmah osetile, promenila tok čovečanstva. Pet decenija kasnije, taj poziv i dalje odjekuje.
Nije to bila neka naučna fantastika, ali tamo negde u egzotičnim devedesetim, kad su sve novotarije sa Zapada bile retkost i prestiž, pojavio se on. Pejdžer. Prva "prenosiva" komunikacija koja nije fiksni telefon. I to je bio pravi hit! Posebno među beogradskim šmekerima. Nosiš pejdžer? E, onda si neko i nešto.
Mobilni telefon je zapravo mikroračunar, iako ga niko ne naziva kompjuterom, dok je njegov procesor moćniji od bilo kog desktop računara iz prve decenije 2000-ih. Podrazumeva se da telefon ima barem dve, a idealno 3, 4 ili čak 5 kamera. Uz njega možeš sve – dopisivati se, razgovarati s nekim, brojati kalorije, čitati knjige, pregledati mape i koristiti navigaciju, dok u trenutku možeš podeliti svoju novu sliku sa stotinama prijatelja... A početkom 21. veka, mobilni telefon je bio – još uvek samo telefon.
