U srcu Makiškog polja, od daleke 1970. godine, nalazi se najveće železničko čvorište u Srbiji – ranžirna stanica Beograd. Ova kolosalna mreža šina i skretnica prostire se kao svojevrsna čelična arterija srpske železnice i predstavlja ključnu tačku za teretni železnički saobraćaj celog regiona.
Petnaestog marta 1855. godine, „Srbske novine“ su objavile vest koja je označila početak jedne sasvim nove ere za Srbiju. Beograd je tog dana dobio telegrafsku vezu sa Zemunom, a samim tim i sa ostatkom Evrope. Domaće i strane depeše mogle su od tada nesmetano da se šalju i primaju — brzo i tačno.
Mogućnost da “preko žice” završe neke važne poslove doneo je pravu revoluciju u beogradskim životu tokom tridesetih godina 20. veka. Kas konja postao je prespor naspram impulsa kroz žicu. Što je započeto telefonom, završava se “u trku“.
Mobilni telefon je zapravo mikroračunar, iako ga niko ne naziva kompjuterom, dok je njegov procesor moćniji od bilo kog desktop računara iz prve decenije 2000-ih. Podrazumeva se da telefon ima barem dve, a idealno 3, 4 ili čak 5 kamera. Uz njega možeš sve – dopisivati se, razgovarati s nekim, brojati kalorije, čitati knjige, pregledati mape i koristiti navigaciju, dok u trenutku možeš podeliti svoju novu sliku sa stotinama prijatelja... A početkom 21. veka, mobilni telefon je bio – još uvek samo telefon.
Poglavar Srpske pravoslavne crkve (SPC) patrijarh Porfirije izrazio je u poslanici za Božić "duboku zabrinutost zbog sadašnjih dešavanja u našem narodu" i dodao da u svetlu primera Svetog Save treba osluškivati mladost, poštovati je, čuvati i osnažiti u svemu što je dobro i čestito, ali i svedočiti da se punoća za kojom tragaju nalazi u Hristu.
Predstava "Sveti Georgije ubiva aždahu" Dušana Kovačevića, u režiji Milana Neškovića premijerno će biti izvedena u petak, 27. decembra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (JDP), najavljeno je danas na konferenciji za novinare.
Budućnost je počela – gde su granice? Ovaj natpis bio bi potpuno tačan u prvoj dekadi 21. veka, ali skovan je u “Svetu kompjutera“, beogradskom časopisu o računarima, još 1984. godine, kada su se, osim u velikim kompanijama i na specijalnim projektima, računari koristili tek kao vid zabave u svojim najsiromašnijim oblicima kada je u pitanju kapacitet memorije i brzina procesora, toliko jednostavnim da su se proizvodili i širom tadašnje Jugoslavije.
