Advertisement
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

20. 03. 2017.  - Autor: newsweek.rs

MRAČNO DOBA MEDIJA: Evo kako je američka štampa ispratila uspon Hitlera i Musolinija

Izveštaji američke štampe o uzdizanju fašizma u Evropi ne predstavljaju baš najsvetlije doba američkih medija

MRAČNO DOBA MEDIJA: Evo kako je američka štampa ispratila uspon Hitlera i Musolinija

Kako pisati o usponu političkog vođe koji se zalaže za nepoštovanje ustava, rasizam i pozivao na nasilje? Da li štampa ima pravi uvid u to da li njen akter rukovodi državom van društveno prihvaćenih normi? Ili mediji smatraju da je neko ko je pobedio na izborima "normalan"  i da njegovo vođstvo održava volju naroda? Ova su samo neka pitanja koja su sebi postavljali  američki novinari tokom vladavine fašističkih lidera u Italiji i Nemačkoj dvadesetih i tridesetih godina 20. veka.

Benito Musolini je nakon "Marša na Rim" sa oko 30.000 crnokošuljaša 1922. godine osigurao svoje vođstvo. Do 1925. godine on je sebe proglasio doživotnim vođom. Iako ovo nije bilo u skladu sa američkim vrednostima, Musolini je bio miljenik američke štampe i bio je najneutralnije, najpromišljenije i najbolje moguće prikazan u najmanje 150 članaka između 1925. i 1932. godine.
 


ČITAJTE ŠTAMPANO IZDANJE NA NOVINARNICA.NET - 1,33 EUR ili 160 RSD 



"The Saturday Evening Post" je čak objavljivao i feljton sa njegovom autobiografijom 1928. godine. Uz napomenu da je novi "fašistički vođa" malo" grub u svojim metodama" , sve novine (među kojima i  "New York Tribune" i "Chigaco Tribune") pisale su o njemu kao o spasiocu Italiju od komunista i nekome ko oživljava italijansku ekonomiju. Iz njihove perspektive, nalet anti-kapitalizma u Evropi koji je usledio nakon Drugog svetskog rata bio je daleko štetniji od fašizma.
 

 FLASHBACK Benito Musolini: „Ja radim 16 časova dnevno, a odmaram se jedan sat“


Ironično, dok su mediji karakterisali fašizam kao novi eksperiment, novine poput "The New York Times" tvrdile su da on vraća turbulentnu Italiju u "normalno stanje".

Samo su novinari poput Hemingveja i časopisi poput "New Yorkera" odbacili ideju normalnosti anti-demokratskog Musolinija. Džon Gunter iz časopisa "Harper" napisao je precizan članak o Musolinijevim manipulacijama kojima američka štampa nije mogla da odoli.

Benito Musolini; Izvor: Wikipedia Creative Commons

Foto: Benito Musolini; Izvor: Wikipedia Creative Commons



Musolinijev uspeh u Italiji dao je povoda za normalizaciju i Hitlerovog uspeha u očima američke štampe koja ga je krajem dvadesetih i početkom tridesetih rutinski zvala "nemački Musolini". Imajući u vidu pozitivni prijem Musolinijevih ideja u medijima, to je Hitleru prokrčilo put za njegov proboj. 

Hitler je takođe iskoristio to što je njegova nacistička partija uživala veliku popularnost sredinom dvadesetih i početkom tridesetih zbog čega je na izborima 1932. godine uspela da osvoji većinu mesta u Parlamentu.

Profimedia, Adolf Hitler

Foto: Profimedia, Adolf Hitler



Ali Hitlera u početku štampa nije shvatala ozbiljno. On je posmatran kao "besmisleni galamdžija divljih reči" čija pojava je "podsećala na Čarlija Čaplina". O njemu se pisalo i kao o "karikaturi" koja je "pričljiva, ali i nesigurna."

Kada je Hitlerova stranka dobila prevlast u Parlamentu i nakon što je postao kancelar Nemačke 1933. godine - otprilike godinu i po pre nego što je postao diktator - mnoge američke novine procenile su da će ga tradicionalniji političari nadigrati ili da će morati da postane umereniji. Iako je on imao svoje sledbenike, "Washington Post" je tvrdio da su oni "povodljivi birači" navučeni na "radikalne doktrine i lekove za smirenje".
Mediji su smatrali da će kada za to dođe vreme Hitler biti viđen kao neko ko je "neuravnotežen" i "nepromišljen".

Youtube printscreen, Adolf Hitler

Foto: Youtube printscreen, Adolf Hitler



Nakon Hitlerovog proglašenja za kancelara, "New York Times" je tvrdio da će njegov uspeh samo pokazati nemačkoj javnosti svu njegovu besmislenost. Američka štampa se ipak sa početka tridesetih godina prošlog veka trudila da osudi Hitlerov anti-semitizam. Ali bilo je i izuzetaka. Neke novine umanjivale su izveštaje o nasilju nad nemačkim Jevrejima, a one koje su o tome pisale neprestano su ponavljale kako se tome bliži kraj i kako se sve vraća u normalu.

Wikipedia, Nacisti spaljuju nepoželjne knjige

Foto: Wikipedia, Nacisti spaljuju nepoželjne knjige



Novinari su bili svesni da mogu da kritikuju nemački režim samo delimično da bi zadržali mogućnost da imaju uvid u situaciju. Čak i kad su braonkošuljaši pretukli sina reportera televizije CBS, on to nije objavio. Kada je novinar Edgar Mourer iz "Chicago Daily Newsa" napisao 1933. godine da Nemačka počinje da liči na "ludnicu", Nemačka vlada je pritisla State Department da obuzda novinare. Alen Dules, koji je kasnije postao direktor CIA, rekao je Moureru da je "nemačku situaciju shvatio preozbiljno" nakon čega ga je izdavač, strahujući za njegov život, izveo iz Nemačke.

Profimedia, Skup Nacističke partije u Nirnbergu

Foto: Profimedia, Skup Nacističke partije u Nirnbergu



Krajem tridesetih godina, većina novinara uvidela je da su pogrešno procenili Hitlera i ozbiljnost situacije. Oni koji su ga 1928. godine smatrali "beznačajnim" počeli su da dižu uzbunu protiv njega.

Čini se da narod nikada ne prepozna diktatora na vreme. Tokom izborne kampanje on se nikada ne zalaže za diktaturu. On se uvek predstavlja kao instrument volje naroda i, kako se na početku čini, tradicionalnih vrednosti.

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage