Advertisement
Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

15. 03. 2017.  - Autor: newsweek.rs

Zašto u seriji „Sulejman Veličanstveni“ nema Srba: Sirbistan jok!

U 139 epizoda turske istorijske sapunice, reči Srbija i Srbi ne pominju se ni jedan jedini put. Za to vreme čak pet srpskih televizija već četiri godine neprekidno prikazuju haremske čari i pobede Otomana. Reklo bi se - danak bez krvi ili novi osmanizam

Zašto u seriji „Sulejman Veličanstveni“ nema Srba: Sirbistan jok!

„Kako možeš da gledaš to đubre?“, čujem ovo pitanje kad god se gledajući televiziju zaustavim na sceni gde haremska robinja ili paša usnama i čelom ljube skute ili ruku vladaru „sedam svetova“.

Bašli, ali mogu. Ako sam odgledala „Tjudore“, u kojima Džon Ris Majers kao Henri VIII nije dozvolio da bude debeo uprkos svim portretima, ako vidim da u stotoj filmskoj verziji Elizabetu I glumi Kejt Blančet, onda mogu da gledam i dvor onih zbog kojih srpska istorija nije imala humanizam, renesansu, barok. U istom su periodu vladali, a i više mi prijaju stihovi Rokselani, ono „Istanbule moj“, nego odsecanje glave Ani Bolen.

Pilavi, čorbe, baklave, jarebice, šerbet, alve, orasi, bademi jedu se i piju u malim zalogajima i gutljajima, nisu Turci izjelice. U sprezi sa svilom i kadifom, smaragdima i rubinima, jastucima i jorganima, mermerom i rezbarenim drvetom, sultanov dvor je raj na zemlji i velika učionica za nas koji gledamo. Ben, sen, hatun, šehzade, valide, ane, baba, kardiš, čok gizel, meraket, bašli, jaklaš, hair, giti, čučuk, gebe, birak, džarije, daire, asla, ašk... Moj otomanski turski napreduje. Da se razumemo, odgledala sam seriju. Koga je zauvek uhvatila Andrićeva kasaba, taj neće dati da Velji Lug u Nezuke sađe, niti da propusti Mehmed-pašinu epohu, oči da mu oslepe.

Nikako ne mogu da uverim sofisticirane duše oko sebe da iz svake propagande treba izvući najveći mogući užitak. Istorija sve više ima svoj Fotošop gde su svi lepši nego što su bili. Kada sam u sceni venčanja Nasuh-efendije čula pesmu „Sejdefu majka buđaše“, pomislila sam: „Sada! Sada će pomenuti Srbe!“

Ali nas toliko nema da je to glasno ćutanje. Istorijska policija ne postoji.

Reuters, Sulejmanova džamija u Istanbulu

Foto: Reuters, Sulejmanova džamija u Istanbulu



PET SULTANOVIH TV EFENDIJA

U imperiji sultana Sulejmana Kanunija, na Zapadu nazvanog Veličanstveni, koja se prostirala „na tri strane sveta“, živeli su svi balkanski narodi 16. veka, osim Srba. Ako su i živeli, prećutalo se. Tako su barem smatrali autori i producenti turske serije „Muhtešem juzuil“ ili „Veličanstveno stoleće“, kod nas prevedene kao „Sulejman Veličanstveni“.

U 139 epizoda ove istorijske sapunice, gotovo 280 sati montiranog programa, reči Srbija i Srbi ne pominju se ni jedan jedini put.

Grci, Albanci, Bugari i Hrvati značajan su deo Otomanskog carstva, uz Persijance, Egipćane, Jevreje, da ne govorimo o Veneciji, Španiji, Francuskoj i Vatikanu i Habzburzima, koje poetični padišah želi da osvoji. Da je veliki vezir Ibrahim-paša, Grk iz Parge, na Krfu zna se širom tadašnjeg sveta, kao i da je veliki vezir Rustem-paša Hrvat iz Butimira. Ali kada dođe red na velikog vezira Mehmed-pašu Sokolija, njegovo poreklo se ne zna, došao je iz Rumelije, pri čemu ne znamo da li se misli na Balkan ili Grčku.

Osvajanje Beograda 1521. predstavljeno je kao borba protiv Ugara, kao da Srba u Beogradu nije bilo, niti je nad njima izvršena jeziva odmazda nakon što je grad pao. Samo ovaj detalj bio bi dovoljan da se o seriji u Srbiji progovori ozbiljno, bez nipodaštavanja njenog kvaliteta i olakog trpanja u isti koš sa najezdom savremenih turskih sapunica, koje su preplavile naše tržište poput njihovog pamuka, da izuzmemo nobelovca Orhana.

Iako je serija imala 214 miliona gledalaca nedeljno, u 45 zemalja, kritikovana je i u samoj Turskoj zbog predstavljanja Turaka kao ženskaroša i pijanica umesto ljudi odanih veri. Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan, ljubitelj otomanske prošlosti, u to vreme premijer, rekao je: „Mi takve pretke nemamo. Mi takvog zakonodavca, takvog sultana Sulejmana nismo upoznali.“ Kompanija „Turkiš erlajns“ seriju nije više puštala na svojim letovima. Makedonija je pretila ukidanjem svih turskih serija u udarnim terminima, smatrajući da je „petsto godina u turskom ropstvu bilo dovoljno“, a crkva u Grčkoj pozvala je građane da ne gledaju turske serije. Od 45 zemalja, samo su četiri državne televizije prikazale „Sulejmana“ - francuska Frans 2, kineska CCTV, RT Crna Gora i Prvi program TV Poljske.

Javni servis Srbije, tada pod upravom Aleksandra Tijanića, pljunuo je i sultana, i njegov harem, i sve njegove pobede, prepustivši ih velikodušno komercijalnim televizijama, od kojih su većina s nacionalnom frekvencijom. Činilo se da nema potrebe ratovati sa sapunicom, pa su gledaoci, lišeni bilo kakvih istorijskih putokaza, pušteni da uživaju u haremskim čarima.

Prva srpska televizija se februara 2012. izborila da samo godinu dana nakon premijere u Turskoj prikaže početnu sezonu, a u stopu su je pratile B92, Nova i Pink, da bi u ovom trenutku štafetu preuzeo Studio B. Dakle, čak pet srpskih elektronskih medija već četiri godine puštaju i repriziraju „Sulejmana Veličanstvenog“, na kašičicu, deleći svaku dvosatnu originalnu epizodu na tri dela, da duže traje i da im se isplati. Retko ko se javno oglasio da istorijski isproziva brojne netačnosti u seriji, a kamoli da se upita zašto u njoj nema ni pomena srpskog imena. Doduše, i producenti su se pre špice ogradili od istorijske istine rečenicom da su likovi i događaji romansirani, što bi značilo da je umetnička sloboda zbrisala sve što takvu slobodu kvari.

Međutim, za šest godina mnogo toga se promenilo na karti sveta i u samoj Turskoj, a kako se serija ne skida sa srpskih televizijskih programa, brisanje Srba iz „Sulejmana Veličanstvenog“ moglo bi se konačno videti i kao vesnik nove turske spoljne politike nazvane „neoosmanizam“.

Wikipedia, Beograd iz jedne mađarske knjige

Foto: Wikipedia, Beograd iz jedne mađarske knjige



OSMANLIJE NISU NACIJA

Producentska kuća TIMS Timura Savčija ne odgovara nikome ni na jedno pitanje, to je praksa koju su usvojili nakon što je serija mnogo zaradila, ali i doživela mnoge kritike. Meral Okaj, scenaristkinja, preminula je 2012. godine. Ko je od turskih istoričara učestvovao u scenariju teško je saznati, mada je vrlo verovatno da je romansirana biografija Sulejmana Veličanstvenog iz pera Amerikanca Harolda Lamba, objavljena 1951, poslužila kao inspiracija. Nemoguće je zaobići ni čuvena „Pisma iz Turske“ flamanskog diplomate Augera de Buzbeka, koji je boravio na Sulejmanovom dvoru i opisao ga do detalja. Koliko je baron Buzbek proučavao istoriju, vidi se po tome što je napisao da Sulejman ne dozvoljava da mu se nepoznati približe, jer je svojevremeno neki Hrvat, kako bi osvetio smrt svog gospodara, srpskog despota Marka, ubio sultana Amurata. Naravno, reč je o Milošu Obiliću, knezu Lazaru i sultanu Muratu.

Profesor Slobodan Ilić s istorijskog odseka Univerziteta Near East u Nikoziji, smatra da što se Srba u osmanskoj istoriji tiče, možemo pretpostaviti da ime našeg naroda nije previše drago turskom uhu nakon nesrećnih događaja iz devedesetih, ličnosti i događaji iz srpske istorije često se relativizuju.

„Tako se za Mehmed-pašu Sokolovića, za čije srpsko porijeklo nikada nije bilo sumnje, obično kaže da je Bošnjak, ili da je ‘vrlo vjerovatno’, ‘po nekim izvorima’ srpskog porijekla. Ni ovo prvo zapravo nije potpuno pogrešno, ako riječ Bošnjak shvatimo kao sinonim riječi Bosanac, što je Rade/Mehmed Sokollu/Sokolović bez sumnje bio, ili ako riječ Bošnjak shvatimo u značenju obrezani Srbin/Hrvat, što je Rade kad je postao Mehmed ‘vrlo vjerovatno’ i bio“, kaže Ilić.

Međutim, pravi razlozi za nepominjanje ne samo Srba već i drugih neturskih naroda u seriji, prema mišljenju profesora Ilića, zasnivaju se na dva međusobno oprečna mentalna koncepta. Jedan je vezan za zvaničnu tursku istoriju danas, drugi za osmansko i šire islamsko poimanje države.

„Osmanska imperija nije bila nacionalna turska država, već država zasnovana na islamu i na potčinjenosti jednom čovjeku. U toj državi Turci su bili samo jedan od naroda, i nipošto preferirani. Naprotiv, riječ Türk se sve do početka 20. vijeka smatrala pogrdnom, odnosila se na ruralno, nomadsko turkmensko stanovništvo Anadolije“, priča profesor i naglašava da robovi u islamu nisu bili poseban sloj, kasta, već produžetak tela svog vlasnika, a privatni robovi sultana bili su iznad svih i činili su najviši sloj društva. Sultanovi robovi, formalno neslobodni, imali su svu moć u svojim rukama. Oni su bili Osmanlije.

„Pazite, Osmanlije nisu nacija, već socijalni sloj. Potpuno je bilo nebitno koje su nacije i jezika, u prvo vrijeme čak i vjere. Slobodni podanici sultana, oni koji nisu bili robovi, ali fukara, uglavnom zemljoradnici, zvali su se reaja. Naravno, sultanovi robovi, Osmanlije, bili su ogromnom većinom hrišćani, ratni zarobljenici ili oduzeti od roditelja kao dio poreza. Bili su islamizirani, ali svjesni svog porijekla. Znači, pogrešna je legenda da djeca uzeta dankom u krvi nisu znala ko im je majka i otac“, objašnjava Ilić „devširme“ ili danak u krvi.

A koliko su Srbi bili značajni za Tursku, pa i carstvo Sulejmana Veličanstvenog, dokazuje i podatak da su u vreme Mehmed-paše Sokolovića polovinu janičarskog korpusa u Beogradu činili Srbi i da se srpski jezik više koristio nego turski. U janičarskom zakoniku jasno se pominje čiju decu ne treba uzimati za ove elitne vojne jedinice, između ostalog Turke i Cigane. Od muslimana sakupljana su samo bosanska i šiptarska deca, ostali janičari bili su hrišćani. Profesor Ilić u ovome vidi vezu s osmanskim viđenjem muške lepote.

„Jako se cijenila plava kosa i svijetle oči, kao i visok stas, a dvor je želio imati naočite momke“.

Najzad, osmanska istorija nekoga pamti kao Srbina ili Grka ukoliko je imala razloga da ga kao takvog upamti.

„Osmanlije nisu imale razloga da nekoga izdvoje kao Srbina, jer su državom i upravljali uglavnom neturci. Nisu Srbi služili Turcima, već su svi služili sultana koji je bio, bar po muškoj liniji Turčin. Toliko o Osmanlijama“, kaže Ilić.

Ipak, serija je impresivno izdvojila Grka Ibrahima do te mere da je grob velikog vezira na Galati postao jedno od najposećenijih mesta u Istanbulu, čak i samih Turaka. Neka se srca tope kada ga Sulejman zove „Pargali“, neka je Hrvat Rustem-paša po scenaristima sam otišao u Tursku bežeći od oca svinjara i postao veliki vezir i zet sultanov, ali kako objasniti da je istim scenaristima nevažno da je Mehmed-paša poreklom Srbin i da je jedan srpski pisac dobio Nobelovu nagradu za književnost opisujući gradnju pašinog mosta u rodnom kraju?

Wikipedia, Otomanska minijatura Beograda

Foto: Wikipedia, Otomanska minijatura Beograda



DAVUTOGLU I NOVI OSMANIZAM

Možda je to vrlo lepo 2014. objasnila Ezra Dogramači sa Londonske škole za ekonomiju i političke nauke. U distertaciji „Revizija turskog identiteta: Moć, religija i nacionalnost kao otomanski identitet u turskoj seriji ‘Sulejman Veličanstveni’“, i sama ne pominjući Srbe, Dogramačijeva je deo svog rada posvetila manjinama u seriji.

„Ono što nije prikazano podjednako je značajno kao i ono što jeste. Manjinske grupe u otomanskoj i savremenoj Turskoj uključuju alevite, Jermene i Kurde. Jermeni su, pored Jevreja, bili jedan od četiri mileta u otomanskom sistemu, ali ih u seriji nema. Najveća turska manjina danas, Kurdi, takođe je odsutna“, piše Dogramačijeva.

Iako je Rustem-paša poslat u Dijarbakir, sedište Kurda i u to vreme i danas, oni se gotovo ne pominju. Dijarbakir je prikazan viđen očima Rustema, koji ne izlazi iz svojih odaja. Danas Kurdi čine petinu turske populacije i aktuelne su tenzije oko njihovog identiteta i prikazivanja“.

Ukoliko je neprikazano jednako značajno kao prikazano, onda su i Srbi svrstani zajedno sa Kurdima i Jermenima, a dalje tumačenje bilo bi suvišno.

U kratkom odeljku o neoosmanizmu, Dogramačijeva smatra da ova orijentacija u svojoj suštini obuhvata umereniji sekularizam kod kuće i aktivniju politiku u spoljnim poslovima, i na taj način redefiniše strateški i nacionalni identitet Turske.

„Koncept se pojavio početkom ‘sekularnih devedesetih’, ali je novo značenje dobio 2009, kad je Ahmet Davutoglu postavljen za ministra spoljnih poslova. On je isticao da Turska može da igra konstruktivnu ulogu u više regiona - u Aziji i Evropi, na Balkanu, Bliskom istoku i u Severnoj Africi, a da time ne ugrozi svoje odnose sa Zapadom. Sve pomenute oblasti nekad su bile deo Otomanske imperije i u svima se prikazuje ‘Sulejman Veličanstveni’“.

Kao neku vrstu opravdanja što bi islam u neoosmanizmu igrao veću ulogu u građenju osećaja zajedničkog identiteta i što ga kemalisti smatraju opasnim jer ima „skriven plan“ da islamizuje državu, Dogramačijeva piše: „Iako je u nekim trenucima 60-70 posto Turaka želelo da uđe u EU, građani još uvek sumnjaju da će ovaj ‘hrišćanski klub’ primiti jednu muslimansku zemlju. Sve otomansko je postalo simbol islamske ideologije, pa je sjajna prošlost revitalizovana i uskrsnula. Istanbul, prestonica starog carstva, ključni je simbol njegovog oživljavanja i ima istaknuto mesto u seriji“.

Tursku je zbog Sulejmana zahvatila „otomanija“ - u muzejima su postavke umetnosti, odeće i kaligrafije iz perioda sultanata, obnavljaju se građevine iz epohe i sve je više kurseva otomanskog turskog.

Dogramačijeva je, ipak, prilično ublažila reči Ahmeta Davutoglua iz 2013. da se Turska prvi put vratila u zemlje koje je izgubila posle otomanske ere.

„Protekli vek za nas je bio samo međuvreme. S tim je sad gotovo. Sve smo postigli bez odlaska u rat ili nazivanja nekog neprijateljem, nismo pokazali ni nepoštovanje prema bilo čijoj granici. Povezaćemo Sarajevo s Damaskom, Bengazi sa Erzurumom i Batumijem. To je jezgro naše moći. Vama to mogu izgledati kao različite države, ali su Jemen i Skoplje, Erzurum i Bengazi, bili delovi iste države pre 110 godina. Kad mi to kažemo, oni to nazivaju ‘novi osmanizam’. Oni koji ujedinjuju celu Evropu ne postaju novi Rimljani, ali su zato oni koji ujedinjuju geografiju Bliskog istoka novi Otomani“, rekao je Davutoglu, a preneo onlajn magazin Monitor.

Kako bi to postigla, definisana kao nacionalna država turskog naroda, Turska će angažovati svih deset odsto stanovništva „čiste turske krvi“. Prema rečima profesora Ilića, „etničku liniju, vezu sa Turkmenima koji su u 10. i 11. vijeku došli iz centralne u Malu Aziju ne može dokazati više od 10 odsto stanovnika današnje Turske. Uglavnom su to ruralni Turci, kratki rastom, zdepasti, blago kosih očiju, jakih jagodica, tamne puti, bez vrata i čela, slični Kirgizima i Uzbecima. Barem 40 odsto Turske su Kurdi, srodni Irancima, a ostali su imigranti sa Kavkaza, Balkana, Gruzije, Arapi, islamizirani Grci... Jedino što ih veže je sunitski hanefijski islam kao neformalno zvanična religija, i turski jezik koji svi znaju iako dobrom dijelu nije maternji“, kaže Ilić. Kao aktuelnu bizarnost navodi da zvanična turska ideologija, otkad je Erdogan na vlasti, kod svakoga ko se smatra „izdajnikom“ ili „nečovekom“, a to se rasteže na svakoga ko nije u njegovoj partiji, traži nešto netursko u njegovom poreklu, najčešće jevrejsko i jermensko.

Nedajbože i srpsko, dodajem ja.

Wikipedia, Fausto Zonaro: Turska vojska na Zlatnom rogu kod Konstantinopolja

Foto: Wikipedia, Fausto Zonaro: Turska vojska na Zlatnom rogu kod Konstantinopolja



U SUSRET „NEMANJIĆIMA“

Producenti „Muhtešem juzuila“ skupili su sve najbolje turske glumce sa svih strana Evrope, od Nemačke do Makedonije, mnogi su učili turski jezik, a kako su Osmanlije, videli smo, uglavnom stranci, akcenat je bio doborodošao začin. Topkapi saraj je Otomanska imperija u malom. Sultanove oči su plave poput Bosfora, mladi Sulejman je još veći plavušan, Grkinje su žene lakog morala u mehanama i kažu „pasa“ umesto „paša“, Hrvatice su zaljubljive prirode, Albanke čedne, Bugarke uslužne... Srpkinja nema. Kao da nikada nije postojala Mara Branković, ćerka despota Ðurđa Brankovića, 16 godina supruga sultana Murata II, savetnica Mehmeda Osvajača, sultanija voljena koliko i glavni lik serije, stotinak godina ranije.

Glavni glumci posetili su Beograd kao podrška izbornoj kampanji jedne stranke, ali u njemu nisu našli Ugare, već Srbe željne da im ugode. A u dokumentarnom filmu o snimanju serije producent Timur Savči kaže: „Kako Holivud i Evropljani umeju da rade istorijske serije, umemo i mi.“

Videli smo i kako.

Da bih čula reči Srbija i Srbi na turskom, a da ponovo ne mučim profesora Slobodana Ilića, otišla sam na - Gugl. Evo, Srbija se kaže Sirbistan, a Srbi Sirplar. Da li je zaista tako, pojma nemam, sumnjam, biće da je Serbia, ali i ne treba da znam. U Istanbulu svi trgovci znaju srpski kad zatreba. Para vrti gde istorija neće.

„Zašto da se mi sekiramo jer nas ne pominju u turskoj seriji? Kao da je nekome do toga stalo!“, iznenađeno se pita dr Slobodan Janković iz Instituta za međunarodnu privredu i politiku, istoričar koji aktivno prati zbivanja u Turskoj. „Nisu autori serije ni prvi ni poslednji koji prećutkuju Srbiju i Srbe i njihovo mesto u istoriji. Jedan od primera je i nepominjanje Solunskog fronta, te prvih savezničkih pobeda u Prvom svetskom ratu koje su izvojevali Srbi na Ceru i Kolubari, u istorijskim fakultetskim udžbenicima zemalja zapadne Evrope. To bi trebalo da nam je bitnije od jedne televizijske serije!“

Bitnije jeste, ali serije postaju nežna sila koja osvaja. U Srbiji se pišu dve serije o Nemanjićima, možda kasno, možda i ne. Treba da se zna da smo i mi bili carstvo, i to kakvo. Idemo u borbu bez oružja, istorijom na istoriju.

Ipak, zašto nas nema u „Sulejmanu Veličanstvenom“?

Kardiš, meraket, bašli, džarije, daire, dušman.... Bujrum, izaberite iz ovog sami.

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage