Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

03. 10. 2018.

DOSIJE FERDINAND: Zbog čega je Beč kovao zaveru protiv svog prestolonaslednika?

Dokumenti iz naknadno otvorenih arhiva svedoče da je Beč kovao zaveru protiv svog prestolonaslednika.

DOSIJE FERDINAND: Zbog čega je Beč kovao zaveru protiv svog prestolonaslednika?

Lep i vedar dan svanuo je 28. juna 1914. Obukao sam svetlo letnje odelo i krenuo da posmatram dolazak prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Po keju kojim je trebalo da stigne gotovo da nije bilo ljudi. Čudilo me je što nema postrojene vojske. Na tom gotovo praznom keju atentatori su na šest mesta sačekali prestolonaslednika, a policija nijednog nije osetila - čudio se 20 godina posle sudbonosnog Vidovdana Leo Pfefer, istražni sudija u Sarajevskom procesu.

U pamćenje mu se urezalo kako su projurila a zatim se naglo zaustavila dva policijska vozila i automobil u kome je bio Ferdinand u paradnoj uniformi, kraj njega je sedela Sofija Kotek, a nasuprot njima general Oskar Poćorek.

- Svi su bili dosta uzbuđeni. U taj čas, ili čas pre, čuo sam detonaciju, kojoj nisam pridavao mnogo važnosti misleći da pucaju topovi u čast dolaska. Primetio sam nasred keja kao neki oblak dima i postalo mi je jasno da se nešto dogodilo. Tog časa stigli su i ostali automobili koji su pratili prestolonaslednika pa su svi krenuli prema Belediji - opisivao je Pfefer čudne događaje.

Ubrzo su, okruženi razjarenom svetinom, prošli policajci vodeći mladića.

- Redari su proveli atentatora koji je, kako sam čuo, bacio bombu na prestolonaslednika - sećao se Pfefer i uputio se u svoj ured u zatvoru Beledija. Tu su priveli i atentatora.

- Doznao sam da se zove Čabrinović i da je kao socijalist prognan na pet godina iz Sarajeva. Sedeo je na klupi uz zid i nemirnim očima gledao nekako prkosno, a usne su mu se smeškale podrugljivo - sećao se Pfefer.

Ubrzo je jedan unezvereni policajac izvestio da je izvršen još jedan atentat i da je Ferdinand ranjen. Dok je atentator privođen, rulja ga je udarala štapovima.

- Usled zlostavljanja bio je ovaj mladić kao satrven. Bio je malog rasta, slabunjav, izduženog žutobledog lica pa je bilo teško i zamisliti da se on mogao odlučiti na ovakav atentat. Zvao se Gavrilo Princip - sećao se Pfefer.

Atentator je ispričao da se predomišljao da li da puca na Ferdinanda kad je video da "kraj njega sedi jedna dama".

- Onda me je spopalo neko čudno osećanje i ja sam s trotoara nanišanio. Šta sam tog časa mislio ne znam. Mislim da sam pucao dva puta, a možda i više, jer sam bio vrlo uzrujan. Da li sam pogodio ili nisam ne znam jer su tog časa počeli da me tuku - zabeležio je Pfefer prvu Principovu izjavu. On je tvrdio da nije član nikakve organizacije.

- Ljudi među kojima sam se kretao smatrali su me slabićem i čovekom koji je, usled čitanja silne literature, upropašten. To sam ja u stvari simulirao, kao da sam slab čovek - glasio je kraj prve Principove izjave.

Saslušanje je prekinuto jer je Pfefer pozvan da krene u rezidenciju gde je nadvojvoda odseo.

- U sredini sobe bila su smeštena dva obična gvozdena kreveta na kojima su ležali mrtvi nadvojvotkinja i nadvojvoda - zabležio je Pfefer koji je zatražio seciranje tela. Nešto pre ponoći šef sudstva mu je rekao da ide kući.

- Upitao sam ga šta je sa seciranjem, a on me je pogledao oštro i s visoka i okrenuo mi leđa - zabeležio je Pfefer. 

*****

Čekali atentat

Austrougarska je rat Srbiji zvanično objavila 28. jula 1914. godine. Mesec dana ranije, na Vidovdan 1914, načelnik austrougarskog generalštaba Konrad fon Hercendorf zaustavio se oko dva po podne u Zagrebu, vraćajući se iz Sarajeva, gde je ostavio prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Kad je saznao da je ovaj ubijen, napisao je pismo u kome je istakao "duboki politički značaj" atentata, za koji je odmah zaključio da ima "izrazito srpski nacionalni karakter".

- U pismu je žalio što se u martu 1909. nije "odlučno delovalo", što nije izvršen oružani napad na Srbiju. Iz pisma sledi da je šef generalštaba razmišljao kako na osnovu sarajevskog događaja napraviti "dobro pripremljenu veliku akciju". Već sledećeg dana u Beču je jezgrovito saopštio grofu Berhtoldu svoj program: "Rat, rat, rat!" - zapisao je istoričar dr Andrej Mitrović.

Ratna mašina pokrenuta je početkom jula u Berlinu. Specijalni bečki izaslanik Hojos doneo je 5. jula lično pismo Franca Jozefa nemačkom caru Vilhelmu Drugom, kao i memorandum bečke vlade.

- Suveren i vlada Monarhije tražili su od suverena i vlade Rajha jasan odgovor na pitanje da li će Nemačka u skladu sa savezničkim obavezama najčvršće i potpuno da stane uz Austrougarsku ukoliko bi se ona odlučila za veoma oštre i dalekosežne korake prema Srbiji - zapisao je Mitrović.

Car Vilhelm je održao sastanak s čelnim ljudima vojnih i političkih institucija rajha. Obavestio ih je da će Beč zaoštriti do kraja odnose sa Srbijom i da se može očekivati širi rat, u kome bi se Autrougarska i Nemačka sukobile sa silama Antante. Ključni sastanak car je imao 6. jula uveče u Kilu sa Gustavom fon Krupom, gospodarom nemačke industrije oružja.

- Kajzer je Krupu rekao da će Nemačka "odmah objaviti rat Rusiji čim Rusija objavi mobilizaciju". Krup je naložio direktorima svog koncerna da sve bude spremno - zabeležio je Mitrović.

Nemački kancelar Betman-Holveg saopštio je bečkom ambasadoru grofu Seđenjiju i izaslaniku Hojosu da "Autrougarska može sa sigurnošću računati na potpunu podršku Nemačke ukoliko namerava da napadne Srbiju".

- Vilhelm je povodom prvih vesti o ratobornim raspoloženjima koja povodom atentata preplavljuju Beč zapisao još 30. juna ono rečito "Sad ili nikad". U proleće 1914. nemačko vođstvo je procenilo da Rajh zapada u veoma ozbiljne krize i da vreme radi za Antantu. Kako se u februaru 1913. izjasnio general Helmut fon Moltke, šef generalštaba, trebalo je sačekati "zgodnu parolu", odnosno dobar propagandni izgovor za otpočinjanje rata. Ubistvo Franca Ferdinanda učinilo se kao pružanje te "zgodne parole" - naveo je Mitrović.

***

Fitilj rata upaljen zbog omrznutog Habzburga

Car Franc Jozef zabranio da se Ferdinand i Sofija sahrane u tradicionalnoj dinastičkoj grobnici u Beču

To leto 1914. ostalo bi za nas nezaboravno da ne beše sudbine koju je donelo Evropi. Retko sam doživeo ijedno bujnije i lepše, sećao se posle Velikog rata Štefan Cvajg, austrijski pisac, dramaturg i novinar. On je 28. juna 1914. sedeo na klupi u parku banje Baden, kad je banjski orkestar usred takta prestao da svira. Začuđen, prišao gomili ljudi koja se zbila čitajući tek prispelo saopštenje o Sarajevskom atentatu.

- Sa lica se nije mogla pročitati naročita potresenost ili ogorčenje. Prestolonaslednik, naime, nipošto nije bio omiljen. Nije imao smisla za muziku, nije imao smisla za humor, a isto tako neprijazno izgledaše i njegova žena. Oko njih dvoje vazduh je bio leden, znalo se da nemaju prijatelja, znalo se da ih stari car mrzi od srca zato što svoje prestolonasledničko nestrpljenje za vladanjem ne ume da sakriva. Zato vest o njegovom ubistvu nije izazavala saučešće. Ljudi su brbljali i smejali se, kasno uveče muzika u lokalima je ponovo svirala - zabeležio je Cvajg atmosferu posle atentata.

Sećao se da su novine sutradan objavile opširna negodovanja zbog atentata, ali da "ništa nije ukazivalo da događaj treba da preraste u političku akciju protiv Srbije".

Carskom dvoru je ova smrt u prvom redu nametnula brigu sasvim druge vrste, brigu ceremonijala sahranjivanja - zapisao je Cvajg. Naime, Habzburzi su bili protiv Ferdinandovog braka sa Sofijom Kotek i "nadvojvotkinje otvoriše juriš na starog cara" da javno ožaljeni par nipošto ne bude sahranjen u Kapucinskoj grobnici, večnoj kući Habzburga. Ubijeni supružnici su bez mnogo pompe sahranjeni u Arštetenu.

- Još nekoliko nedelja pa bi ime i lik Franca Ferdinanda zauvek iščezli iz istorije. Međutim, posle nekih nedelju dana počeše u novinama čarkanja čiji je krešendo bio isuviše jednovremen da bi bio slučajan. Srpsku vladu optužiše za dosluh i nagoveštavalo se da Austrija neće dozvoliti da ubistvo njenog, navodno ljubljenog prestolonaslednika, ostane neosvećeno - primetio je Cvajg.

Mesec dana kasnije Beč je bio u "pijanom ratnom zanosu" spreman za laku šetnju, kako je general Poćorek nazivao pohod protiv Srbije.

- Na ulicama se stvarahu povorke, odjednom su na sve strane plamtele zastave, trake i muzika, mladi regruti su odlazili u trijumfalnom maršu. Njihova lica behu svetla jer im se klicalo, njima mladim ljudima svakidašnjice, koje inače niko nije zapažao i slavio. Svaki je odjednom imao novu romantičnu mogućnost u životu: mogao je postati heroj i već su svakog čoveka u uniformi žene uzdizale, a oni što ostajahu u pozadini ponizno su ga pozdrvaljali tim romantičnim imenom - opisao je Cvajg "rečima jedva opisivo pijanstvo miliona" koje je odvelo čovečanstvo u "najveći zločin našeg doba".

Izvor: newsweek.rs

Tagovi

Komentari (1)

ostavi komentar
Oleg Rus [neregistrovani]
 [25.07. 2014., 22:40]

Да

Тајна сатанска друштва не праштају ни Царевима и владарима у свом нестрпљењу ка уништењу Хришћанства.1909 је била пре буржоаске комунистичке револуције тајних друштава 1917 тако да би напад на Србију био преурањен јер још нису поставили анти руску и анти србску своју власт.Неко из тих тајнуих друштава то није разумео и замерио је цару.Очито да није било координарности у тадашњим тајним друштвима што је са данашњег аспекта чудно јер је дисциплина у њима војничка.

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati