Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

04. 12. 2011.  - Autor: Mihailo Medenica

Kad je uspeh reći 'dobro jutro'

Vučica: Ivanka Belović nekada je bila samo jedna od 4.000 srpskih duša u južnom delu Kosovske Mitrovice. Sada je jedina. Ne zna više ni gde je grob njenom suprugu, niti ima ko da je obiđe.

s
Tinjala je na memljivom dušeku, ko ta petrolejka pred njom, na stolu bez veka trajanja. Keruša ne prestaje da laje. Kidiše na zid sobička, udara šapama skoro o okna krpljenog prozora. Nije navikla stara čuvarkuća da Ivanki namernici u dobru dolaze.
Nije se ni starica svog jezika naslušala otkad se vratila čatmari u Hajduk Veljkovoj ulici...
- A nije više tako, deco. Sad se zove... Eto ne znam, bogami - upilji se kroz prozor, zagledana u to malo srpskog neba nad južnim delom Kosovske Mitrovice. U krst bogomolje, što uz nju seća na narod koji je živeo s ove strane reke plitkog korita, koja kao najdublji jaz razdvaja dva naroda.

Sve su opljačkali

Nekada je Ivanka Belović bila tek jedna od 4.000 srpskih duša u delu Mitrovice gde se danas srpskim šapuće.
Sada je jedina! Na izmaku. A srpskim čak i ne šapuće. Nema kome, osim keruši...
- Ispričamo se nas dve druge, izjadamo se jedna drugoj, pa lakše meni, lakše njoj - sedimo u Ivankinom „grobu" sazdanom za života. U mraku, kraj bubnjare, uz uzglavlje onog memljivog dušeka. - Terali su me, kako nisu, ali nisam htela da odem sa svog. Nikome nikakvo zlo nisam učinila, nemam od koga da bežim, a i zašto bih, u svojoj sam državi! Tako bih im uvek i odgovarala, a oni zaćute...
Nije joj previše godina - 67, mada deluje daleko starije. Robovanje bez okova žalosno postari čoveka. Samoća je kruni i kida, ko tiha voda breg...
- Do 2004. godine nisam bila jedino srpsko u ovom delu, ali se posle onog pogroma niko nije vratio sem mene. I ja sam tad na dva meseca uzmakla u severni deo, pa se vratila svome domu, a dom tek goli zidovi - bez jeda govori o danima kada je spavala na golom podu, uz straže Kfora pred kućom, pretnje Albanaca i sećanje na čoveka s kojim je kućila dom.
- Sve što je valjalo opljačkali su. Ovaj sam krevet dobila od naših kao pomoć, i više ništa ni od koga, bez od argentinskog vojnika koji me je čuvao kao svoju majku! Upadali su mi banditi, ne mareći za vojnike, i davali deset minuta da se iselim iz nekakve njihove „Republike Kosovo", a ja im kažem: „Ajte vi svojoj kući, ja iz moje ne idem, i tačka" - „inat" je preskupo platila, uzeli su joj jedine dve stvari koje je u težačkom životu imala: slobodu i grob Momirov, muža joj.
- Ni beleg od njegovog groba nije ostao! Travka jedna koju bih poznala gde da zapalim sveću... Ništa! Ko da ga nikad bilo nije, kao i ostalih na srpskom groblju koje se nalazilo ovde, u južnom delu. Noge me više ne služe, pa ne mogu o Zadušnicama na to što mu je nekad bilo večna kuća, niti mogu do crkve, barem da u portu sednem, pa i ako nema nikog u njoj. Išla bih, nemam ja straha, ali noge neće - odnekud je iz mraka izvukla nekoliko jabuka, ko da ih je uzbrala s nekog magičnog drveta u to duše što joj osta da je nosi ko teret.
- Uzmite, deco moja, valja se! Nemam drugo čime da vas poslužim, uzmite jabuka - zaplaka se, kamen bi pukao gledajući te krupne suze na lepom licu pravednice, a kamoli čovek.
Češće je gladna nego sita, vidi se, al' neće da tuži nad sudbinom, ne da na svoje „prokletstvo". Samo za jedno moli...

Čija je ono ulica


- Da mi je da još malo posedite da se razgovaramo, ali znam da žurite nazad za dana. Prođe nekad i po nekoliko meseci da nikom ne nazovem dobro jutro, žalosti moja - pa, ipak, u toj ulici u kojoj su nekada Srbi pozivali komšije Albance na slave i iz nje išli komšijama na Bajrame, nađe se Ivanki poneko, ponekad, kad smogne i sme od svojih, da mu ne zamere.
- Ima tu jedan mladić iz komšiluka koji me obiđe, kupi nešto hrane, nacepa malo drva i nahrani ovu moju drugu. Niko osim njega! Dugo niko pre vas, i ko zna kad posle vas, deco moja. Dođite mi, uzmognete li još nekad, ako budem živa, molim vas - pretežak amanet koji teško da ćemo ispuniti.
Neko će za nama pokajnički napisati da je u južnom delu jednog podeljenog grada, u jednoj udžerici na sredini neugledne ulice živela starica koja je zavređivala spomena samo zato što je bila poslednja.
Kao da ju je samo za tu rolu prokleti život pripremao, pa je iznova poziva na bis oduševljen kako igra ulogu luče srpstva u nesrpstvu, a kada zgasne, neće biti nikog da joj upali sveću.
Ako ko nekada i bude poželeo - neće znati gde, kao što ni ona ne zna u kom trnju i korovu Momiru da zaleleče.
Ona bi, ali noge više neće.
Bolje, da ne vidi tablu s početka ulice. Odavno nije Hajduk Veljkova, već nekog palog ustanika koji se borio da ulicom više niko ne nazove dobar dan.
Računa li se kad Ivanka Belović to učini keruši? Čija je borba uzaludnija, a čija pobeda veći poraz?


Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati