Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

13. 11. 2011.  - Autor: Mihailo Medenica

Džip beli šamare deli

Čupavac, stani! Ekipa Pressa provela noć sa ekipom Interventne jedinice 92 i uverila se da to nisu gromade koje biju sve redom

s

Sa njima bolje da se ne kačite: Ekipa koja može da vam dođe i u kućnu posetu

Prva zaista hladna noć ove jeseni. I to malo ljudi brzo zamakne u mrak kako prođemo kraj njih. S razlogom ili bez, tek u narodu postoji strah, poštovanje ili mešavina oba kada džip sa plavom „firmom" na vratima prođe ulicom.
- Deluje nervozno - konstatuje Bojan Kašerić, zaustavljajući grdosiju kraj crnog „sitroena", u kojem mladić obrijane glave divlja pogledom po retrovizorima.
Ne izlazimo, tačnije ne izlaze, prateći reakciju mladića. Dovoljno je ovakvih noći i takvih „leptira" za njima da skoro bez greške procene ko je potencijalna „mušterija", i kome zbog njih čuka radi divljim ritmom...
- Sačekaš malo da vidiš kako se ponaša kada ugleda da stajemo iza njega i da posmatramo šta radi. Dovoljno smo iskusni da provalimo da li se zbog naše pojave unervozio, vremenom razviješ instikt za takve stvari, a na kraju krajeva, za to smo i obučavani - nadovezuje se grmalj sa sedišta suvozača, ne skidajući pogled s retrovizora. Željko Ćeran, vođa ekipe Interventne jedinice 92, čiji smo večeras gosti.
„Leptiriću" iz „sitroena" iskreno želimo da je nervoza uzrokovana problemima s bešikom, jer ako mu ovi iskoče iz džipa...
- Devojka! Kako i ne bi bio nervozan, ko zna koliko je čeka... - brineta s „maramicom" umesto suknje spasava stvar. Pomoć publike na kojoj smo nas dvojica, kojima se ne izlazi iz džipa na prokletu beogradsku vetrometinu, i momčić obrijane glave - zahvalni do neba!
s
Čudo kako život izmeša karte, nekada smo petkom veče visili s ekipom u gradu, gledajući da nam se putevi ne ukrste s interventnom, a sad smo deo tima od kojeg zaziru neki novi klinci.

Bolje ne znati koliko ih je

Doduše, postoje svi preduslovi za dobro „zezanje": džip, nas petorica ortaka, od kojih trojica po dva lakta među plećkama, dobra muzika na radiju - di-džej „Avala na prijemu" i pun gepek sitnica koje noć mogu da učine pakleno vrućom: panciri, pendreci, „hekleri" i „pumparice".
Pošli smo u „zezanje" s predrasudom o ovim momcima - šibadžije mekog srca i šaka ko ratkapne za „juga". Smatrani su, ne bez osnova, sirovinama sa značkom i ovlašćenjima koja su sami uspostavljali, a ono „mekog srca" odnosilo se na emociju koju nisu krili šaketajući po ličnom nahođenju.
- Davno su prošla ta vremena kada se za interventnu možda i moglo reći da je ekipa surovih batinaša u uniformama. Oni koji zaziru od nas i treba da zaziru, za njih smo najgora noćna mora, a za obične, normalne ljude zaštitnici, kakvim nas sve više i doživljavaju - vraćaju se reči kapetana Dragana Sretenovića, pomoćnika komandanta Interventne jedinice 92, gostoprimnika iz čije smo tople kancelarije u SUP-u pošli na teren sa jednom od, nebitno koliko ekipa.
- Taj podatak neka ostane tajna! Ko bi voleo da zna koliko nas je, ne treba da zna, a ostalima to ništa ne znači, dok god viđaju naše džipove kako krstare ulicama - fin čovek koji ruši stereotipe o policajcima kao ljudima čiji se IQ meri dužinom pendreka.
Šaramo Starim gradom i Palilulom, te opštine pokriva ova „tojota", donacija gradske vlasti koja, kako čujemo, majčinski pomaže jedinicu, a u „tojoti" Željko, Bojan i Dragan, šerpasi kroz budžake u kojima se štekuje probrana klijentela „hostela" 92!
s

- Stani - Željko pokaza rukom na dvojicu koji su previše upadljivo zalomili naniže, videvši brendiranog „japanca", a kud ćete prepoznatljiviji brend od rotacije i loga preduzeća koje na poziv dolazi i na kućnu adresu...
Dok Bojan parkira, Željko i Dragan trče za momcima kojima se, kanda, žuri.
- Stranci... - čujemo dok korakom podmlatka PUPS-a stižemo za prethodnicom.

Kao u luna-parku

Opa, kakvo prijatno iznenađenje - interventna parla engleski ko da nam je gos'n ministar rodom iz Velsa. Prepoznatljiva formacija: jedan pregleda dokumenta, drugi pretresa, treći stoji po strani i drži subjekte predikata na oku. Utvrđena formacija kako nam je kapetan Dragan (svaka sličnost sa stvarnim likovima je slučajna) objasnio.
- Uvek nastupaju kao jedan, što proizvodi određeni psihološki efekat, a i zbog toga se uostalom i zovu tim - teorija potvrđena u praksi.
Gospoda turisti su se malko uzvrpoljili. Što se naše laičke procene tiče - hoće to od mnogo indijske konoplje, ali se ispostavilo da su čisti ko novorođenčad i krajnje zbunjeni dorćolskim uličicama.
Zahvaljuju jedni drugima, kao da se rastaju na slavi, pa svako svojim putem.
Mi u topli džip, a džipčić ko luna-park - dečja radost od tolikih dugmića i opreme koju poseduje: laptop, kamere koje snimaju svaku intervenciju, navigacija...
- Pretpostavljam da nam ne biste dozvolili da malo uključimo sirenu i rotaciju... - dobro pretpostavljamo, mada nije baš drugarski s njihove strane.
Mi bismo njima dozvolili da u našem službenom automobilu čačkaju šta hoće, ali... Onda za „hekler" i da ne pitamo!
- Na vašu žalost uboli ste „dosadno" veče, nema neke spektakularne akcije... - pravdaju se, kao domaćini koji nisu ispunili očekivanja gostiju, ali naprotiv.
Štagod želeli profesionalno, kao ljudi želimo upravo to - dosadne noći u Beogradu, za šta je interventna umnogome zaslužna.
- Onaj auto... - iseče nas Željko ko taksista na Slaviji, što se ono kaže.
Na Karaburmi smo. Znanoj po dobrom koliko i po lošem. Jesu li ova tri klinca u „pežou" stranih tablica ovo drugo...?
- Lokalni dripčići... - čujemo, izlazeći da još jedared ispratimo rutiniranu proceduru.
Legitimišu ih, pretresaju, trkeljišu auto koji je, kako jedan od trojice mušterija kaza, samo pozajmio od druga da se doveze do kuće...
Možda i jesu dripčići, ali su sad smerni i tihi kao da čekaju svoj red za recitaciju u školskoj predstavi...
- Prijatno, momci... - završena je još jedna rutinska kontrola, koliko da Palilula i Stari grad znaju da na ulicama ima još nekog osim kurvi, lopova i pekara koji žure na posao.
s
Ovi momci, i još (dopišite sami) ekipa koje uspavljuju i bude Beograd. Po potrebi i zasluzi, ko dragstor, 24 h.
Još nekoliko sličnih intervencija, rutiniranih, uigranih i krajnje ljubaznih.
Uostalom, svi pripadnici jedinice opremljeni su „bubicama" i snimačem koji beleže svaki razgovor s „klijentelom" tako da više nema improvizacije i onog: moja reč protiv tvoje.
Predrasuda je čudo - više je nema! Jasno da smo zbog prirode posla imali privilegovan tretman, ali jasno je i da ovi ljudi rade krajnje zajeban posao, najbolje što mogu. Greše, stoji! Ali, zar ne važi to pravilo za sve koji rade?
Na stranu što će interventna doveka izazivati oprečna osećanja kod ljudi - džip beli sreću deli, ali ima toga još na meniju. U zavisnosti od apetita gosta, naravno.

Izvor: PRESS

Tagovi

Komentari (1)

ostavi komentar
anonymous [neregistrovani]
 [10.05. 2013., 13:13]

svaka cast

odlican tekst..

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati