Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Da li ih se sećate Dušica Žegarac glumica

12. 11. 2011.  - Autor: Nenad Milenković

Pokušavam da ostanem normalna

Legendarna glumica priznaje da se bori sa opštom depresijom i tvrdi da nije interesantna medijima samo zato što nije popularna voditeljka, folk pevačica ili ekstravagantna stara lujka i nema bogate sponzore

Dušica
Dušica

Čuvena srpska glumica Dušica Žegarac, uprkos maestralnim ulogama i značajnim nagradama, među kojima su dve pulske Zlatne arene, već dosta dugo nije prisutna u glumačkom i javnom životu. U ekskluzivnom razgovoru za Press reviju Dušica priznaje da se bori sa opštom depresijom, nemoćnim besom i defetizmom koji vlada našim društvom.
- Moglo bi se reći da i privatno, i neprivatno, vežbam strpljenje i disanje na škrge. Shvatila sam da je ovladavanje ovim dvema veštinama neophodno za preživljavanje. U horoskopskom znaku sam Ovan i sa prvom od ove dve veštine imala sam dosta problema. Morala sam baš da se potrudim da savladam bar donekle ovo umeće. Naučila sam da izađem na kraj sa burnim, nekontrolisanim i strasnim temperamentom i reakcijama na izazove, i zauzdam i disciplinujem nestrpljivog Ovna. Vežbam i dalje, i to svakodnevno. Jer Ovan, uz sav trud, nikad ne može biti ovca. Disanje na škrge sam savladala odavno, kada sam shvatila da vazduh koji svi dišemo postaje sve zagađeniji i otrovniji, nabijen frustrirajućom magmom mržnje, besa, ogorčenosti i nezadovoljstva. Ova ubitačna hemijska mešavina potencijalno eksplozivnih elemenata razara i dušu i telo, i čini nas bolesnim i zavisnim od tog otrova. Ukratko, pokušavam da ostanem normalna, a to znači da se ne prepustim opštoj depresiji, nemoćnom besu i defetizmu. Ispada da vrlo privatno, i vrlo profesionalno, pokušavam da preživim Armagedon. Jer se svi trude, mediji pre svega, da nam uteraju strah u kosti najavljujući smak sveta. Opšta histerija i činjenično ozbiljni problemi su uzdrmali svet, a i u našoj porodičnoj kući, čitaj - zemlji, vladaju pometnja i vanredno stanje, i nije lako ni živeti ni raditi u takvom okruženju.


Imate li konkretne profesionalne planove?


- Slažem na stolu završene rukopise, punim glavu mog virtuelnog druga Kompića novim idejama i sadržajima - i čekam. A sad, da me neko pita šta čekam, nisam sigurna da znam šta bih odgovorila. Da padne plafon. Možda čekam Godoa? Godo, znamo, neće doći. Nisam interesantna izdavačima. Nisam ni popularna voditeljka, ni folk pevačica, ni ekstravagantna stara lujka, i nemam bogate sponzore u vidu uticajnih političara i biznismena. Eto to se, uglavnom, događalo. Radila sam. Ako je to rad. Jedan moj prijatelj reditelj je jednom prilikom rekao da pisanje nije rad. A kao režija i gluma jesu. Proteklih godina se, naravno, i mnogo toga dobrog dogodilo. Nema tu ničeg spektakularnog ni posebnog, osim radosti i sreće što vidim kako iz godine u godinu moja deca postaju zreli ljudi, uspešni u svojim životima, i što sam naučila da je svaki dan ispunjen radom i onim čime mislim da treba da ga ispunim. I paradoksalno, poslednjih godina se sama sebi događam na jedan lakši, vedriji i pametniji način, i vrlo sam ponosna na to. Nije bilo lako ni napraviti pravi izbor, ni istrajati u nameri da se svemu što bi moglo da me gurne u očajanje i frustrira suprotstavim sa osmehom i voljom da uprkos svemu ostanem pozitivna i na strani života.


Živeli ste jedno vreme u Lisabonu. Gde vam je trenutno dom?


- Živim u Beogradu. Povremeno putujem da vidim i obiđem decu koja žive van Srbije, ali moja baza je još uvek ovde. Ovde su moji prijatelji, moje uspomene i sećanja na vreme kada je ova nesrećna zemlja živela u miru i bila mnogo veća, kada sam putovala i radila po čitavoj Jugoslaviji. To se ne zaboravlja samo tako i ne napušta lako.

Dušica
Dušica

Bogata filmska biografija


„Čovek koga treba ubiti" Veljka Bulajića (1), „Zlatne naočari" Đulijana Montaldija (2) i „Opklada" Zdravka Randića (3)


Veoma retko dajete intervjue i pojavljujete se u medijima. Zašto?


- Kad god su mi postavljali ovo pitanje obično bih odgovorila da to nije pitanje za mene, već za medije. Ne uklapam im se u profil medijski interesantne ličnosti pogodne za jednokratnu upotrebu i eksploataciju u programski aktuelne svrhe. Nikad se nisam ni uklapala. Bila sam neka vrsta ekscesne pojave koja se nije mogla ignorisati, ali sam isto tako bila neupotrebljiva za bilo kakvu manipulaciju u smislu promovisanja bilo koje političke ili društveno poželjne ideje. To je, naravno, bilo kontraproduktivno za moju karijeru, ali je s druge strane bilo neophodno za ono što sam smatrala važnim i stavila na prvo mesto kada je u pitanju bio moj život: sačuvati privatnost, nezavisnost i integritet, što nije lako kada ste, kako se to kaže, javna ličnost. U svakom slučaju, posle izvesnog vremena, a to je bilo davno, još na samom početku mog profesionalnog života, takvo moje ponašanje je prihvaćeno i niko više nije ni očekivao nešto drugo.


Kako kao glumica sa bogatim iskustvom ocenjujete trenutno stanje u srpskoj kinematografiji?


- Pretpostavljam da ste, kad ste me pitali za profesionalni rad, mislili na rad na filmu. Tu sam priču upakovala u rukopis pod naslovom „Kao na filmu", koji čeka izdavača, i hoću da verujem da će se pojaviti ove godine. Niti više Bog zna čemu se nadam, niti lično nešto očekujem od savremene srpske filmske produkcije. Ovo nije ni engleska, ni španska, ni neka od takozvanih malih kinematografija koje neguju autorski film koji se bavi životnim pričama i ljudskim sudbinama, koje za junake i glavne likove, između ostalog, imaju žene koje nisu više mlade. Što se srpskog filma tiče, mislim da pati, kao i čitavo društvo, od krize identiteta. Kao da ne nalazi čvrsto uporište ni u čemu. Odslikava ne samo negativni, autodestruktivni, mazohistički i sa bolesnim uživanjem razrađivan gubitnički koncept okrenut protiv svake pozitivne ideje o životu i svetu, nego sa oduševljenjem prihvata i realizuje, u okviru svojih mogućnosti, negativne trendove koji dolaze spolja i koji nalažu otuđenu, lažno optimističnu, do vulgarnosti i brutalnosti ogoljenu, u suštini mračnu sliku stvarnosti lišenu duhovnosti, lepote i svake nade u humaniji i bolji svet. Ili proizvodimo sladunjave, bljutave sadržaje koji treba da nas definitivno zaglupe i onesposobe da se uhvatimo ukoštac sa problemima i stvarnošću takvom kakva je. Viva la muerte! Toliko o tome. 

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati