Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Karneval počinje: Sao Paulo

15. 02. 2012.  - Autor: Marko Milačić

Seks. Strah. Sloboda.

Reporter Nedeljnika Marko Milačić zamenio je ledeni Balkan vrelim Brazilom i na putu do karnevala u Riju posetio najveći grad južne hemisfere Sao Paulo, krcat protivrečnostima, od poslovnih ljudi u najskupljoj ulici Brazila do propalica, beskućnika i dece koja uŽivaju u slobodi nemaŠtine.

s

Sao Paulo je, kao i svaki veliki grad u Brazilu, spoj siromašnih favela i velelepnih zgrada u kojima stan košta kao suvo zlato


Napomena distributerima Nedeljnika: ovaj i sledeći broj magazina, sa zapisima iz Brazila, nikako i ni po koju cenu ne dostavljati na dve adrese - mojoj majci i mojoj devojci. Kako majci dozvoliti da čita o bezbednosnim rizicima pete države na planeti po veličini i broju stanovnika, jednoj od zemalja sa najvećom stopom kriminaliteta na svetu, kidnapovanjima i obračunima narko-bandi, favelama poput Roćine u Riju, gradske zabiti koja na svetskoj rang-listi sigurno i stameno drži treće mesto oblasti u koje se ne preporučuje ulazak, naravno ukoliko želite da ostanete, što bi ovi ovde na portugalskom sa italijanskim akcentom rekli - vivo.

Kako devojci uručiti tekst u kojem će, iz prve ruke, pročitati redove o najlepšim ženama sveta, o crnkinjama, sa pravom nadaleko poznatim po svojim oblinama, naročito onim koje ne mogu da vide bez ogledala, o činjenici da skoro svaka devojka i žena ponosno nosi tange i dostojanstveno reklamira tetovaže, o karnevalu u Riju koji predstavlja hodočašće bluda i nemorala, o ovdašnjoj kulturi seksa, o nezaobilaznom kultu tela.
Klimatski i kulturološki šok. Nisam siguran koji je snažniji. Poći iz nikada ovako hladne Evrope, sa minus petnaest, sa vetra, snega i leda, gde se nose najtoplije jakne, rukavice i čizme, odleteti u vreli Brazil na plus trideset pet, na sunce i tropsko voće, gde se nose kratki rukavi, šortsevi i papuče, na bazene i plaže... Ništa nije slabija mentalitetska promena. Uštogljena, smirena i racionalna Zapadna Evropa, uobraženi i hladni sever našeg kontinenta, stresom i razmiricama zaraženi Balkan, u jednom „trenu" od desetak sati leta zamenjeni su lepršavom i lagodnom, opuštenom i prostodušnom, raspevanom i razigranom Južnom Amerikom.
Evropljani se boje Brazila. Strah uteruju u kosti turistima koji se zapute u Rio. Čitao sam, govorili su mi pre poletanja: „Opasno je, nemoj do kasno da ostaješ na ulicama. Ne nosi sat, zlato, torbice... Ne zalazi u nepoznate četvrti. Ne govori sa nepoznatima. Ne odvajaj se od grupe. Ne pričaj glasno na svom jeziku. Ne veruj policajcima. Ne privlači pažnju. Ne bih svog sina nikada pustio tamo." A disanje? Smemo li da dišemo, tamo u tom Brazilu, zaboravih da ih pitam, mada, evo, ovde u hotelskoj sobi u Sao Paulu uveliko shvatam da može da se diše, i to, čini mi se, opuštenije nego u pojedinim balkanskim lokalima u kojima sam slušao mnoge od tih saveta.
Pre Rija, Sao Paulo. Portugalski zabran. Njujork Južne Amerike i najveći grad južne hemisfere.
s

Trg Republika i ulica Paulista, „Peta avenija" Sao Paula, predstavljaju ekonomsku žilu čitavog kontinenta 


„Dođi da nam vidiš kvart, dođi, dođi...", u toku pisanja prekida me, smejući se, drug Ivan. Odlazimo do prozora u hodniku hotela „Natal", u ulici Gvajanazis, kod najpoznatije i najprepoznatljivije zgrade, nebodera u Sao Paulu na rubovima centra grada. Jedna reč bolje od bilo koje opisuje ono u šta gledamo - polusvet.
Uska ulica prepuna je auto-mehaničarskih radnji i prodavnica voća. Krcata propalicama i beskućnicima, siromašnim radnicima i kurvama, decom koja uživaju u slobodi nemaštine. Ljudima crne boje kože sa margina života i društva, sa dna klasne lestvice i sa rubova zakona. Izašli su pred svoje prodavnice, ispred svojih prenoćišta i u grupicama po ćoškovima provode petak veče. Jedni su potpalili roštilj i uključili latino muziku iz starog automobila u otvorenoj garaži, drugi igraju, dobacujući devojkama koje im se nude, kao, ignorišući ih.
Jedna od njih, najatraktivnija, obukla je neopisivo kratku belu, lepršavu mini-suknju, belu providnu bluzu i visoke bele štikle. Kraljica noći. Alfa-mužjaci ulice Gvajanazis bale kada, iz kibicerskih grupa, pošalju pogled ka njenom dupetu. Sa njom je starija žena, utegnuta, u roze pantalonama iz kojih nestidljivo vire crne tange. Istetovirana, iskusna, očigledno - cenjena. Treća, debela, ogromnih grudi, viče, svađa se, valjda, sa nekim muškarcem.
Nekoliko njih leglo je, skljokalo se uza zid, grafitima ispisane zgrade, licima prema prljavom asfaltu. Niko ne pokušava da ih pridigne. Devojka leži, bukvalno, usred smeća, rasutog oko kontejnera. Ni živa, ni mrtva. Kao da je u krevetu, ne privlači ni trunku pažnje. Sve teče po planu ovog velikog haosa, po pravilima noćnog bunila koje se kao klupko odmotava tu, pred našim očima. Miris roštilja, samba, muškarci i žene. Noć noći. Latinoamerički „Underground".
„Ovaj hotel ne treba da se zove 'Natal'", kaže Ivan.
„Nego kako?"
„Mortal", odgovara dok se obojica smejemo grohotom, spremajući se za izlazak.
Brazil by night, kako reče jedan Englez ovde. Boemska četvrt - pabovi, klubovi i restorani. Vila „Madalena" je noćni život Sao Paula. Niko tu ne pije sokove. Da li se uopšte i prodaju? Ko to na ovakvom mestu i u ovo doba uopšte želi da konzumira!? Ogromne gužve ispred kafića - unutra nema cigareta. Žuta linija na trotoaru granica je koju pušači moraju da poštuju. Kao u bankama. Kao u bankama i cene. Sao Paulo je opasno skup. Dva piva, dva viskija, kajpirinja i pomfrit - osamdesetak brazilskih reala, što je oko četrdeset evra.
Dok sedimo u lokalu na čijem zidu je žuti dres sa autogramom ovdašnjeg božanstva, Pelea, i ispijamo piće, iz limuzine istrčavaju devojke u kožnim, do pucanja zategnutim kostimima, sa duboko otvorenim dekolteima. Kamermani ih prate u stopu dok reklamiraju i dele kondome. Mnogo se ne zadržavaju, nasmeju se, podele „zaštitu" i nastavljaju dalje. Međutim, mora da im je nešto za našim stolom bilo interesantno pa su se na tom lokalitetu duže zadržale i fotografisale, oduševljene valjda što nismo kao ostali u okruženju - stidljivi pred kamerama, ćutljivi i povučeni.
Otišle su, ostavivši u vazduhu jak miris parfema, prezervative sa aromom trešnje i čokolade na našem stolu i njima izazvan komentar cure za šankom, koja nam je pojasnila da se takve, upravo nestale devojke, ovde kratko zovu - kučke.
Pričamo sa momcima i devojkama oko nas o karnevalu. Neće u Rio, kažu, interesantniji im je karneval u Salvadoru.
„Mnogo je bolji provod", kaže mi Brazilac japanskog porekla.
„Bolje nego u Riju?"
„Pa mi smo već toliko puta bili tamo, tako da nam je malo dosadilo. Ali znaš, Rio je Rio, 95 odsto žena je prelepo. Ovih pet procenata je ružno, ali veruj mi, i te ružne su lepe u Riju", odgovara smejući se.

„Nisi mogao izabrati bolje mesto za dolazak u ovo doba godine nego na karneval. Ludnica, čoveče. Videćeš, nešto slično nikada nisi video. Nema boljeg provoda na svetu", upada u razgovor momak iz društva.
„Videćemo, videćemo", nazdravljam ekipi koja se za razliku od ogromne većine Brazilaca koje smo sreli služi engleskim jezikom.
Jutro u Bulevaru Paulista. To je Peta avenija Sao Paula. Ekonomska žila kontinenta, berzanski centar Brazila, najskuplja i najatraktivnija ulica Južne Amerike. Paulista je favela najbogatijih. Epicentar moći i ugleda. Mesto najbolje obučenih poslovnih žena, skupih kravata i aktovki. To je sve ono što bi Gvajanazis ulica i sve slične njoj, u svom siromaštvu i palanačkom duhu želele da postanu, ali nikada neće moći jer bogati su bogati, a siromašni siromašni i to će tako, nažalost, zauvek ostati.
Policajci u Paulisti imaju svoje punktove. Kao prodavci kokica, u okruglim boksovima ravnomerno raspoređenim duž čitave avenije, u sivim košuljama kratkih rukava i pancirima, motre na desetine hiljada koji tuda svakodnevno špartaju. Ima tu svakakvog sveta: opušteni studenti sede na stepenicama nacionalne televizije i fakulteta „prikačeni" na digitalne muzičke uređaje u svojim džepovima, uštogljeni bankari i zamišljeni biznismeni trče za profitom, katolički sveštenici i budističke lame koji na trideset pet stepeni ne skidaju svoje verske odore. Brazil je spomenik kontrasta. Sao Paulo grad ogromnih razlika - ujedno i ulica Gvajanazis i avenija Paulista. I favele i bomeske četvrti. I beda i sjaj na samo nekoliko kvartova udaljenosti.
s

I Brazilci, toliko opčinjeni fudbalom, znaju ko je Novak Đoković. Reporter Nedeljnika bio je smešten u siromašnoj ulici Gvajanazis


Ipak, dok se kasno posle podne vraćam u hotel, gledajući nakon avenija i šoping molova opet „naš„ komšiluk, ulicu Gvajanazis i kvart Se, slušajući smeh na svakom ćošku, prijateljska koškanja i dobacivanja, ne mogu a da ne pomislim kako je, bez obzira na strah i rizike koje takva mesta sa sobom nose, kako je baš na takvim belezima sveta ostalo najviše duše i duha. Moć i prestiž bogatih, onih iz Pauliste, ali i svih Paulista planete nosi u sebi bekstvo od drugog i drugih, bekstvo od samih sebe. Otuđenje. Ropstvo u novcu, zbog novca, od novca. Ovde, u ovakvim četvrtima, ali i svim takvim širom zemljine kugle, siromaštvo i beda imaju miris iskrenosti i sirove sreće, sa sobom nose sjaj u očima i ogromni, jednostavni ljudski osmeh. Sloboda u nemaštini, zbog nemaštine, uprkos nemaštini!
Dve devojke upravo prolaze kroz kvart, spustile stakla na prozorima automobila i do daske pojačale pesmu, devojačku himnu favela i sličnih delova metropole, koju sam ovih dana ovde toliko puta čuo: „Mama I'm in love with a criminal".
Pravac Kopakabana, Korkavado i karneval.
Rio.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati