Za sebe veruje da je dobar momak - „gud gaj", kako kaže kroz prenaglašen osmeh i previše srdačnosti za čoveka njegovog položaja.
Insistira na ležernosti koja mu, ruku na srce, ne stoji... Za sebe zaista veruje da je „gud gaj" i svojski se trudi da i nas ubedi u to, iskreno, ili tek maestralno igrajući igru u kojoj su Ameri neprevaziđeni - marketing? I on je, naravno, prodavac, svoje priče i svoje istine, i to kakav - pukovnik Džefri Dž. Liten, komandant čuvene, famozne i misteriozne baze „Bondstil" na Kosovu.
Zapravo, njen gradonačelnik, s obzirom na zastrašujuće dimenzije „Bondstila" od 405 hektara, zvanično najveće američke vojne baze van teritorije SAD.
„Mali grad, da, ali kao što i sami vidite, ništa u bazi nije zidano od čvrstog materijala, što znači da ne planiramo zauvek da ostanemo ovde, kao što se govorilo i pisalo", razgovaramo u helikopterskom hangaru, neposredno po povratku s turističkog leta. Našeg, ne njegovog, ali o tome kasnije.

„Znači, odlazite, kao što se govori i piše, odnosno predajete bazu turskim vojnicima, priča se?"
„Nećemo ostati zauvek, kao što rekoh, ali i ne odlazimo, niti se 'Bondstil' zatvara, kao što se spekulisalo u poslednje vreme! Tu smo sigurno do juna sledeće godine, a za kasnije zaista ne znam, o tome ne odlučujem ja", odgovara odsečno i gleda prodorno, praveći kratke pauze između pitanja, kao da neprikosnovenom tišinom daje dodatnu težinu odgovoru, u koji ne treba sumnjati. On je „gud gaj" i u tu istinu morati poverovati po svaku cenu.
„Ok, nećete ostati doveka, ali dobar deo večnosti zasigurno, čini se da ste ovaj 'grad' ipak podigli za generacije i generacije svojih vojnika? Govorilo se da je izgradnja 'Bondstila' koštala 500 miliona dolara, a vi ste poznati kao 'gosti' koji ne odlaze tek tako?"
„Koliko je koštala gradnja ne znam, ali ne verujem da je toliko koliko pominjete! Ponavljam, zasad smo tu, a kada se steknu uslovi za naš odlazak, svaki delić baze biće demontiran i ovo će biti iste one poljane kakve su bile pre našeg dolaska, i naravno, biće vraćene vlasnicima na upravljanje", ponovo ista tišina i isti pogled, tajac u ogromnom hangaru nasred kojeg čami čuveni „crni jastreb". Onaj kojim smo u savršenoj holivudskoj produkciji odvedeni u turističko razgledanje Šare, ali, rekoh, o tome kasnije.
Srdačno ćakulanje s pukovnikom došlo je naposletku, kao šlag na tortu u koji su strpali diuretik, nadajući se da će delovati brzo i efikasno...
„I sve će ovo, kažete, jednog dana opet biti utrine, njive i pašnjaci, vraćene vlasnicima?! Znate li možda koliko procentualno baza zauzima zemlje u vlasništvu Srba, a koliko Albanaca? Jeste li ikad zatražili i dobili njihovu saglasnost za podizanje 'Bondstila' tu gde jeste?"


„Zaista ne znam čija je zemlja i u kom procentu, ali znam da su vlasnici obeštećeni, i da ona nije u posedu američke vojske, kako se takođe pričalo, već u zakupu! I moram da naglasim da 'Bondstil' nije isključivo američka baza, već da u njoj, od sadašnjih 1.500 vojnika (najviše ih je bilo 5.000, prim. aut), tek polovinu čine oni iz SAD, dok se tu nalaze i francuski, nemački, poljski, ukrajinski, grčki, rumunski, hrvatski, marokanski i turski vojnici. 'Bondstil' je sastavni deo misije Kfora, a ne autonomna celina, i sagrađen je kako bi se ostvarila naša zajednička misija na Kosovu - uspostavljanje i očuvanje mira. Kada budemo sigurni da su ti uslovi apsolutno ispunjeni i da za nas ovde više nema posla - otići ćemo", tvrdi veteran „Pustinjske oluje", „Slobode za Irak" i „Nove zore", zakasao iz Viskonsina na Kosovo ravno.
Tačnije, iz Bagdada, pre nešto više od mesec dana, kada je kao tek drugi pukovnik preuzeo komandu nad „Bondstilom".
Tek drugi pukovnik, jer su u proteklih 15 rotacija otkad postoji baza njom komandovali američki generali, što može i ne mora da znači...
„Dobro, planirano je dodatno smanjenje američkih trupa, ali ne mogu vam reći kad jer ni sam ne znam dok ne dobijem naredbu. Videli ste da smo neke objekte već demontirali, što govori u prilog onome da ne planiramo ostanak zauvek, ali, naglašavam, i ne odlazimo zatvarajući ili predajući nekom drugom 'Bondstil'", ovim odgovorom i značajnom tišinom za njim i završavamo „druženje" sa dobrim momkom iz Viskonsina i pokornim vojnikom američke demokratije, koji tvrdi da u Srbima ne vidi neprijatelje, niti pretnju po svoje vojnike, odbijajući svaki razgovor na temu barikada, situacije na severu Kosova i letošnjih sukoba na Jarinju, u kojem su učestvovali i američki vojnici, naglašavajući da je tema isključivo „Bondstil"!
„Ne, nisam bio u Beogradu, ali voleo bih da ga posetim - možda dođem ovim, a usput mogu da ti donesem i onaj sto za pingpong o kojem smo pričali."
Da ne bude zabune, pomenuti sto sam „zapljunuo" dva sata ranije i kaparisao ga kod pukovnika, kad jednog dana, ne tako skoro - ne tako daleko, budu rasklapali „lego" bazu, a „ovim" čime bi mogao da svrati do Beograda na naš poziv jeste „crni jastreb", koji ponosno tapše, ko kljuse po slabinama.
„Možete, ali vam ne bismo baš preporučili! Hoće sto da se ošteti prilikom pada, znate..." Zna, i prihvata šalu...
No, da neće tek tako napustiti Kosovo i montažno-demontažni grad kraj Uroševca bilo je jasno već pri samom ulasku u njega - teže je ući nego izaći.
Na parkingu, nekoliko stotina metara od glave kapije, jedne od dve, u dogovoreno vreme sačekao nas je Aridan Nrecaj, prevodilac, Albanac, sasvim ok lik i naša senka tokom posete. Jedna od nekoliko, jer u „Bondstilu" i senka ima svoju senku...
Pozdravili smo se i krenuli ka ulazu, malom i neuglednom, levo od kapije, praćeni pogledom namrštenog izviđača s tornja, čiji kažiprst nestrpljivo iščekuje pogrešan korak namernika, pa da zapleše po orozu...
„Torbe, jakne, kaiševe i sve metalne predmete stavite u kutije i prođite kroz skener, a zatim se vratite do ulaza dok po vas ne dođe nadležni oficir", razabiramo šta redov Sančez promrmlja, trudeći se da nam neprekidno u vidnom polju budu biceps ko butina i pištolj u futroli ispod miške. Slika govori više od hiljadu reči, kažu, pa zašto da ih uludo troši kad može i „slikovito" da se izrazi.

Kako čujemo, čekamo kapetana Džoj Stab, zapanjeni koliko oskudevaju u „političkoj korektnosti" koja podrazumeva da joj čin ne bude u muškom licu, te što se nas tiče čekamo kapetanicu Džoj Stab, okruženi nekim finim „planinama" iz tima za obezbeđenje, kako im na bluzama piše.

KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANJU NEDELJNIKA

 

Izvor: PRESS NEDELJNIK

Ostavi komentar

Nadimak

Naslov

Komentar

Prepiši ovaj kod:

Pošalji