Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

31. 01. 2010.  - Autor: Marija Majstorović

Kako je „jugo" „pokorio" Ameriku

Američki profesor istorije Džejson Vuić, autor knjige „Jugo - uspon i pad najgoreg automobila u istoriji", otkriva kako je „Zastavino" čedo najpre oduševilo, pa razočaralo Amerikance. Iako je posao propao, uspomena i dalje traje


Jugo
Jugo

Prošlo je više od godinu dana otkako je sa „Zastavinih" traka sišao i poslednji „jugo". Nastao u doba komunizma, ovaj automobil nikada se nije odlikovao preteranim luksuzom, ali je bio prilično jeftin.
Niska cena bila je dobra preporuka i za strana tržišta, pa je 1985. zaključen i veliki posao sa američkim distributerom. „Jugo" se u SAD prodavao po neverovatno niskoj ceni od 3.990 dolara, a reklamiran je kao „porodičan auto". Oduševljenje je trajalo kratko, sve do prvih kvarova, pa je među Amerikancima naš mališan ubrzo postao i predmet sprdnje.
Džejson Vuić
Džejson Vuić

Jugomanija

Džejson Vuić kaže da je Amerikance privukla niska cena, ali da je „jugić" ubrzo postao predmet sprdnje zbog čestih kvarova 


Američki profesor evropske istorije Džejson Vuić pozabavio se fenomenom „juga" u Americi. Autor je knjige „Jugo - uspon i pad najgoreg automobila u istoriji", koja je i pre objavljivanja izazvala veliku pažnju javnosti. Za Pressmagazin otkriva kako je jugomanija zahvatila SAD.
a

Slavne uloge „juga"


„Jugić" je brzo ušao na mnoge liste najgorih automobila svih vremena, ali je, s druge strane, našao svoje mesto u vicevima, ali i u raznim filmovima. Istina, uglavnom radi komičnih scena.
Najpoznatiji primer je film „Ko je ubio Monu", gde pored Džejmi Li Kertis i Denija de Vita, jednu od glavnih uloga ima i naš „jugo". Radnja filma događa se u gradiću Verplanku, u kojem su se testirali novi modeli tog auta, pa ga na kraju imaju doslovno svi stanovnici. Kada lokalna negativka Mona pogine u svom „jugiću", auto postaje jedan od „osumnjičenih" za njenu smrt...
Osim u klasičnim komedijama, „jugo" je „glumio" i kao auto za akciju, pa se pojavio u trileru „Vrana", krimi komediji „Dragnet", a najslavniju jurnjavu ima u trećem nastavku „Umri muški". Brus Vilis mora da ga koristi u poteri, a kada se zapita „kakvo je to sranje", Semjuel L. Džekson mu odgovara da „to nije brz, ali je ekonomičan auto".
„Jugo" je i zvezda spota benda „Metalika" za pesmu „The Day That Never Comes", gde američki vojnici u pustinji nailaze na pokvareni „jugo", pored koga s kablovima u ruci stoji vozač i traži pomoć. Vojnicima izgleda sumnjivo, pa upere puške u njega. Tek kada iz njega izađe i mlada žena, vojnici spuštaju puške i pomažu nesrećnom vlasniku da pokrene svoj automobil.


- Pre pojave „juga", Jugoslavija je bila poznata samo po Titu i Zimskim olimpijskim igrama. Kasnije i po ratu. Međutim, sredovečni Amerikanci će vam reći da je upravo „jugo" najprepoznatljiviji jugoslovenski simbol svih vremena - objašnjava Vuić, koji se u Srbiji obreo u vreme vladavine Miloševića i raspada SFRJ.
- Radim kao profesor na malom koledžu u Virdžiniji, dva sata vožnje udaljenom od Vašingtona. S obzirom na to da sam i sam srpskog porekla, ne čudi što sam za diplomski rad odabrao balkansku i istočnoevropsku istoriju. Početkom devedesetih, nekoliko godina sam proveo kod rođaka u Somboru, a jedno vreme, 1997/98. godine, živeo sam u Novom Sadu, kao deo razmene studenata.
Vuić se seća da su ljudi u Vojvodini veoma prijatni, pa i danas održava prijateljske odnose sa mnogima od njih. Bio je svedok sankcija, ali i talasa izbeglica koje su u Srbiju dolazile iz Bosne i Hrvatske.
- I mnogi moji rođaci su izbegli - kaže Vuić.
- Rat i sukobi u Jugoslaviji bili su stalna tema u zapadnoj štampi, ali i nešto što sam studirao. Naposletku, umoran od teških i sumornih priča, hteo sam da napišem nešto veselije, nešto srećnije iz istorije Jugoslavije, a opet nešto što bi prosečna američka publika želela da pročita. I tako sam stigao do „juga".

Profesor Vuić je istraživanje o „jugu" započeo 2004. godine, a prve informacije dobio je od bivšeg finansijskog direktora „Jugo Amerike", američkog uvoznika automobila.
- Dao mi je nekoliko intervjua i povezao sa zaposlenima i rukovodiocima ove kompanije. Pomogli su mi i bivši radnici „Zastave", neki bankarski zvaničnici, nekoliko američkih službenika ambasade u Beogradu iz '80-ih, uključujući i ambasadora Džona Skanlana. I sam sam posetio Kragujevac - kaže on, i dodaje:
- Znao sam da je „jugo" bio zanimljiva priča i da je odražavao neki duh nostalgije. Ali nisam ni sanjao da će knjiga izazvati toliku pažnju.
Jugo
Jugo

Ideja da ovaj auto zagospodari američkim drumovima pala je na pamet Malkolmu Briklinu, trgovcu automobilima, koji je iza sebe imao mnogo poslovnih uspona, ali i padova.
- Briklin je bio predsednik „Juga Amerike" i najzaslužniji čovek što se „jugo" uopšte našao na tlu SAD. Za mene je bio i ostao fenomenalan čovek sa fenomenalnim idejama. „Jugo" je bio samo jedan od njegovih brojnih poslovnih poduhvata, za koji je našao investitore, obezbedio ogroman medijski prostor i uveo proizvod na tržište. Možda je i najbolji primer to što je osnovao „Subaru Amerika", koji je, pre nego što je postao velika i moćna kompanija, prodao za svega 100.000 dolara. Samo da je malo sačekao, danas bi verovatno imao na stotine miliona dolara - priča Vuić, i nastavlja:
a

Čekali ga u redovima


Briklin je ubedio američko tržište da im „Zastava" šalje nešto impresivno. Ljudi su stajali u redovima, čekali ga mesecima, a slom je nastao tek kada su ga konačno videli i malo provozali


- Briklin je smislio da na tržište, na kojem su pre toga propali „Fijat" i „Reno", dovede „Zastavu", pri čemu je uspeo da zvaničnike ove kompanije ubedi u isplativost posla. Ubedio je američko tržište da im „Zastava" šalje nešto impresivno. Dobio je besplatnu reklamu koja je vredela 20 miliona dolara. Čak i oni koji su znali o svim Briklinovim propastima, pomislili su da konačno radi pravu stvar. Kada sam počeo da proučavam istoriju ovog automobila, shvatio sam da on i nije bio toliko loš. Prodavao se u Americi, a to je značilo da je prethodno, ipak, morao da zadovolji na stotine ovdašnjih standarda za izduvne gasove, kočnice... Međutim, nije bio ni previše dobar - bio je to zastareli „fijat", hibrid dva „fijata" koji su dizajnirani '60-ih godina, a stigao je sa petnaestak godina zakašnjenja. Ipak, ovaj model je na naprobirljivijem tržištu automobila na svetu prodat u neverovatnih 150.000 primeraka!
„Jugo" groznica bila je toliko jaka da su ljudi stajali u redovima ne bi li se prijavili na listu čekanja za automobil koji nisu ni videli. U decembru 1985, recimo, jedan kupac iz Vašingtona bio je presrećan što je do auta bez čekanja stigao u Mičigenu, pa mu nije bilo teško da ga transportuje 5.000 kilometara do kuće.
a

Nisu prošli ni jači igrači


Američko tržište je veoma zahtevno i na njemu nisu prošli ni mnogo jači igrači, kao što su, recimo, „Fijat", „Reno" ili „Pežo". Ipak, nijedna njihova marka nije ostala tako upamćena kao naš mališan


- Jugomanija je trajala od avgusta do kraja 1985. Magazin „Forčen" nazvao ga je jednim od najznačajnijih proizvoda te godine. „Krajsler" se ponudio čak i da otkupi kompaniju. A onda je nastupio krah. Amerikanci su videli auto i konačno došli u priliku da ga provozaju. Tada su shvatili koliko je loš. Pravi slom se dogodio kada je u novembru, nakon šestomesečne pomame, „Konzjumer riport" ispitao auto i zaključio da je na njemu sve loše, osim volana i kočnica.

 Vuić se, i pored naslova knjige, ne slaže sa tim.
- Knjiga se tako zove jer Amerikanci i danas smatraju „jugo" za najgori automobil u istoriji. Moj cilj je da se ispita fenomen „juga" u SAD, zašto je bio toliko popularan.
Vuić podseća da nijedan od jačih proizvođača i njihovih marki u Americi nije ostao toliko upamćen kao naš ljubimac.
- Zašto je sa „jugom" bilo drugačije? Odgovor je u kulturi '80-ih. Tada su Amerikanci bili opsednuti potrošnjom. Želeli su da imaju brendiranu odeću, da komšijama pokažu koliko su bogati. Statusni simbol bio je automobil. Tako je superjeftin „jugo" postao deo kontrakulture. Upravo ga je to i dovelo u mnoštvo filmova, u TV emisije, knjige...
Vuić kaže da ne zna nikoga ko danas u Americi vozi „jugo".
- Međutim, 1999. video sam u novinama da među 17 miliona registrovanih automobila u Floridi postoji samo jedan „jugo"!     

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Da li je štrajk prosvetara opravdan?

Naravno, oni su jedan od stubova društva, sramota je da rade za 400 evra!

Kako da ne, ljudi su visoko obrazovani, a rade za bednu platu, od koje jedva žive.

Nemaju prava na to, jer ima onih koji rade i za manje!

Ma, svi treba da štrajkujemo! SVI!

Rezultati

Facebook