Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

29. 05. 2011.  - Autor: VLADA ARSIĆ

Dan koji je Obrenoviće uvio u crno

U burnoj istoriji Obrenovića 29. maj je obeležen crnim slovima. Najpre je 1868. godine ubijen knez Mihailo, da bi na isti dan, 35 godina kasnije, dinastija i zvanično nestala posle ubistva Drage i Aleksandra

Dan koji je Obrenoviće uvio u crno
Dan koji je Obrenoviće uvio u crno

Bilo je prekrasno majsko veče u Beogradu, te 1868. godine. Već se hvatao suton, oko pola sedam, kada je narod preplavilo ulicu Kneza Miloša, tada omiljeno gradsko šetalište. Ljudi su se spokojno vraćali sa svojih poslova, dok su žene pred kuće iznosile stolice i klupe, da se odmore i porazgovaraju. Odjednom, pažnju im je privukao krajnje neobičan prizor: odozdo, uz brdo, neka kola su jurila u najbešnjem trku. U njima poznadoše starog Iliju Garašanina, bledog kao smrt, gde maše rukama i goni kočijaša da što brže tera. On okrete Terazijama i ulete na kapiju Dvora i Ministarstva. Odmah zatim izleteše žandarmi i u trku odjuriše zgradi Glavne policije, odakle, opet, izlete još žandarma na konjima. Zajedno s njima, kao vihor pred nepogodu, prohuja kroz varoš i strašan glas: Ubiše kneza Mihaila!
Vest o atentatu na omiljenog vladara Srbija je dočekala u šoku i neverici. Samo godinu dana ranije, u aprilu 1867. godine, Turci su zauvek ispraćeni iz srpskih gradova, a najveća zasluga za to pripisivala se upravo njemu. Vladao je u duhu prosvećenog apsolutizma, ali je sprovodio i značajne pravne, političke, administrativne i vojne reforme. Pomagao je razvoj nauke, prosvete i kulture, a vodio je i izuzetno aktivnu spoljnu politiku koja je Srbiju uzdigla u očima Evrope. Ono što je za Italiju predstavljao Pijemont, verovalo se da bi Srbija, na čelu s njim, uskoro mogla da bude za celokupni Balkan. Istina, imao je i političkih protivnika, pre svega među pristalicama svrgnutog kneza Aleksandra Karađorđevića. Ali, niko nije verovao, ponajmanje on sam, da bi mu neko, među Srbima, mogao nauditi. Stoga je i prva vest, lažna i svesno poturena od strane vlasti da su ubistvo počinili strani plaćenici, dočekana u narodu kao jedina moguća.
Aleksandar Obrenović
Aleksandar Obrenović

O tome šta se doista dogodilo te tragične majske večeri u Košutnjaku možda je najbolje svedočenje ostavio Kosta Hristić, sin kraljevog namesnika u doba Milana Obrenovića i potonjeg predsednika srpske vlade Nikole Hristića. U „Zapisima starog Beograđana" Hristić je zabeležio:
„Oko pet sati po podne, knez Mihailo se po običaju izvezao do Topčidera i dalje do Košutnjaka", zapisao je Hristić. „S njim u društvu, u istim kolima, bio je dežurni ađutant, kapetan Svetozar Garašanin. Kod kapije košutnjačke dočekali su ih stara gospođa Tomanija Jevrema Obrenović, knjaževa strina, njena ćerka Anka Konstantinović i unuka Katarina. Odatle se peške uputiše u Košutnjak, i pored košnica topčiderske ekonomije, okretoše desno kroz gustu šumu, uzanom stazom uzbrdo, koja je vodila jednome proplanku. Iznenada, pred njima, ugledaše tri čoveka koji ih pozdraviše skidanjem kape levom rukom. Samo što im je knez otpozdravio, prolomili su se revolverski hici. Smrtno pogođen u potiljak, Mihailo je stigao samo da uzvikne: „Ne dajte, ljudi!" Ubrzo potom nastade seča po licu, glavi i rukama već mrtvog kneza. Anka se uhvatila ukoštac sa jednim od ubica i ovaj joj ispali metak u slepo oko. Katarina naže bežati niz brdo i dobi kuršum u pleća. Ranjen u ruku pao je i ađutant Garašanin, dok se stara gospođa Tomanija stuštila ka Topčideru, gde uzbudi gardiste".

Iako su počinioci, braća Radovanović, ubrzo pohvatani, osuđeni i streljani na Karaburmi, pravi motiv ovog zločina nije ni danas, vek i po kasnije, do kraja razjašnjen. Sam podatak da je atentatore, Kostu i Pavla Radovanovića, na suprotnom brdu čekao brat Đorđe, čiji je zadatak bio da na dati znak odjuri ka gradu i uz pomoć saučesnika izvrši prevrat, odnosno da omogući povratak na vlast svrgnutih Karađorđevića, kneza Aleksandra i kneginje Perside, dovoljno govori o mogućim političkim razlozima.
S druge strane, motiv likvidacije se tražio i u nezadovoljstvu dela naroda i crkve zbog Mihailove namere da se oženi bliskom rođakom, sestričinom Katarinom, baš kao i u ličnoj osveti braće Radovanović, koji su kneza krivili za smrt najstarijeg brata Ljubomira.
Iako je knez ubijen, atentat nije do kraja uspeo. Ponajviše, možda, zbog prisebnosti dve vremešne starine: Tomanije Obrenović koja je prva dojavila šta se dogodilo u košutnjačkoj šumi i Ilije Garašanina, ražalovanog predsednika srpske vlade, koji se slučajno te večeri zatekao ispred Konaka knjaza Miloša u Topčideru. Iako je znao da je sa Mihailom i njegov sin Svetozar, o čijoj sudbini ništa nije mogao da zna, ostareli političar je pohitao u suprotnom pravcu, ka gradu, stigavši na vreme da uzbudi vlasti i predupredi namere atentatora.
Smrt omiljenog vladara duboko je kosnula celokupan narod. I o tome je Hristić ostavio zanimljivo svedočenje:
„Sve do sahrane, koja se obavila 3. juna u Sabornoj crkvi (svi datumi su po starom kalendaru), kneževo telo je bilo izloženo u Velikoj dvorani Starog dvora (srušenog posle Majskog prevrata). Ležao je na uzvišenom kadatalku u paradnoj uniformi, okružen gardom i oficirima. Ceo Beograd je defilovao pored mrtvog kneza, a duboku tišinu prekidalo je samo čitanje sveštenika i tiho jecanje u publici. Naročito tužno je bilo kada je odru prišla jedna žena, koja je jecajući klekla kraj kneževog sanduka. Bila je to kneginja Julija, koja je na vest o smrti bivšeg supruga pohitala iz Beča da ga do groba isprati", zapisao je Hristić.
Na dan sahrane kovčeg je kroz šumu crnih zastava, uz riku topova i jeku zvona prenet u Sabornu crkvu, gde je položen u grobnicu. Žalost je bila tako velika, zapisali su hroničari, da je narod spontano navukao duboku crninu, koju je nosio svih šest meseci, koliko je zvanično i trajala žalost za ubijenim knezom.

I dok je smrt Mihaila Obrenovića duboko kosnula celokupni narod, ubistvo njegovih naslednika, kralja Aleksandra i kraljice Drage, koje se dogodilo na isti dan 35 godina kasnije, izazvalo je podeljena osećanja. Zbog svog autokratskog vladanja, nedosledne spoljne politike, čestog menjanja ustava i zakona, a ponajviše, možda, zbog skandaloznog braka sa 12 godina starijom Dragom koja mu nije mogla roditi naslednika, kralj Aleksandar je bio jedan od najomraženijih srpskih vladara. Neprijateljsko raspoloženje u narodu podsticalo je i ponašanje kraljičine braće, Nikole i Nikodija Lunjevice, naročito posle lažne vesti da će mlađi, Nikodije, biti proglašen za prestolonaslednika u slučaju da Aleksandar ostane bez poroda.
Ideja o atentatu začela se među grupom oficira okupljenih oko kapetana Dragutina Dimitrijevića Apisa, a nakon lažne trudnoće kraljice Drage, čime je ona, kako se smatralo, nanela veliku sramotu Srbiji i njenoj vojsci. Iako se o zaveri uveliko pričalo u javnosti, i premda je o tome blagovremeno obavešten i sam dvor, ništa se nije učinilo da se atentat spreči i zaverenici uhapse. Štaviše, činilo se da, što je bilo više dojava o tome, manje im se pridavala pažnja. Sve do 29. maja 1903. godine i Majskog prevrata koji će Obrenoviće i definitivno poslati u istoriju.
O tome šta se tokom tragične noći dešavalo na dvoru, ali i širom grada, savremenici su, takođe, ostavili brojna svedočenja. Tako je, na primer, jedan od zaverenika, Borisav Andrić, pričao mnogo kasnije:
„Već je počelo da sviće, a potraga za Dragom i Aleksandrom još nije dala rezultata", govorio je Andrić. „Među nama je zavladala panika. Dvor je ispremetan od temelja do krova, ali od kraljevskog para nije bilo ni traga ni glasa. Kao da su u zemlju propali. Strah je bivao sve veći, jer smo znali: ako Obrenovići živi dočekaju jutro, s nama je svršeno".
Kraljica Draga
Kraljica Draga

I ko zna kako bi se sve završilo da se među pučistima nije našao i konjički poručnik Velimir Vemić, koji je na dvorišnom zidu spavaće sobe uočio otvor, iza koga su bila vrata tajnog skrovišta. Kad je to uočio, Vemić je uzviknuo: „Dajte sekiru!"
Gotovo izbezumljeni, u belom ruhu, kralj i kraljica su se u ovoj prostoriji telima pripijali jedno uz drugo. Usledili su revolverski pucnji. Najbrži na orozu bili su poručnici Vemić i Mihailo Ristić. Kralj je pao mrtav još od prvog metka. Odmah zatim ubijen je i general Laza Petrović. Tela kralja i kraljice bačena su preko prozora na travnjak. U tri sata i pedeset minuta, tog majskog jutra, dinastija Obrenovića je i definitivno sišla sa istorijske scene.
Iste noći, ispred stabla kestena koje i danas stoji na uglu ulica Kralja Milana i Andrićevog venca, streljana su kraljičina braća Nikola i Nikodije Lunjevica. Ubijen je i predsednik vlade general Dimitrije Cincar-Marković, ministar vojni general Milovan Pavlović, dok je ministar unutrašnjih poslova Velja Todorović uspeo čudom da preživi.
Tela izmasakriranih žrtava Majskog prevrata najpre su poslata na obdukciju, a onda su na brzinu, pod okriljem naredne noći, tajno i sahranjena. Posle kratkog većanja, odlučeno je da to bude u staroj crkvi Svetog Marka na Tašmajdanu.

Iako je zločin izvršen pred brojnim svedocima, pa samim tim nije ni bilo mesta sumnji, mnogi su decenijama verovali da je usud kraljevskog para bio drugačiji i po njih znatno srećniji. Verovalo se, naime, da su u poslednji mah pošteđeni, da su iz zemlje proterani i da žive negde daleko, pod tuđim imenom. Iako ova priča ničim nije bila utemeljena, mnogi su jednostavno želeli da u nju poveruju. Sve dok četrdeset godina kasnije jedan neobični događaj nije otklonio svaku sumnju.
- Crkva svetog Marka na Tašmajdanu ili jednostavnije Palilulska crkva, bio je najstariji pravoslavni hram u tadašnjem Beogradu - podseća doktor Vidoje Golubović, jedan od autora knjige „Beograd ispod Beograda". - Građena je po nalogu kneza Miloša 1835. godine, od zaostavštine beogradskog trgovca Lazara Panče. Preživela je tursko bombardovanje 1862. godine, austrijske napade početkom Prvog svetskog rata, da bi konačno posrnula pred nemačkim vazdušnim napadima. Prilikom bombardovanja na verski praznik Cveti, 13. aprila 1941. godine, teško je oštećena, krov je izgoreo, pa je jedino rešenje bilo da se sruši do temelja. To je najposle i urađeno godinu dana kasnije, ali se pre toga, pred tadašnjim vlastima, nametao neprijatan zadatak da iz njene kripte najpre premeste posmrtne ostatke brojnih članova dinastije Obrenovića i drugih velikodostojnika. Sem Aleksandra i Drage, u njoj su počivali i knez Milan II Obrenović, stariji sin kneza Miloša; knežević Sergej, sin kralja Milana; Ana, supruga gospodara Jovana, Miloševog mlađeg brata, kao i tela crkvenih mitropolita i episkopa.
Prenos moštiju obavljen je 15. maja 1942. godine, a ono što je posebno zanimljivo je činjenica da je sve učinjeno po nalogu nemačkih okupacionih vlasti. S obzirom na to što je i spomenik iznad groba poslednjih Obrenovića podignut tek 1917. godine, na inicijativu Austrijanaca, može se zaključiti da su o poslednjim Obrenovićima više brinuli stranci negoli sami Srbi.
Pre otvaranja grobnice, pred Komisijom, koja je trebalo da obavi prenošenje kovčega iz ovog hrama u kriptu susedne, tek sagrađene Crkve svetog apostola i evangeliste Marka, pojavila se i jedna neobična žena. Rekla je da se zove Milica Trifković i da je udovica bivšeg dvorskog limara Đoke, koji je tvrdio da je upravo on poslednji video mrtva tela kraljevskog para. Naime, njegov zadatak je bio da zalemi oba sanduka, a detalji koje je njoj ispričao, verovala je ona, možda će biti zanimljivi i onima koje će vršiti ovu neobičnu ekshumaciju.
a

PANIKA


Počelo je da sviće, a potraga za Dragom i Aleksandrom još nije dala rezultata. Među nama je zavladala panika. Dvor je ispremetan od temelja do krova, ali od kraljevskog para nije bilo ni traga ni glasa. Strah je bivao sve veći, jer smo znali: ako Obrenovići živi dočekaju jutro, s nama je svršeno

Borisav Andrić, zaverenik


- To je za Komisiju bilo od izuzetnog značaja upravo zato što su godinama kolale priče da su njihovi sanduci, zapravo, prazni - kazuje Golubović. - A njen pokojni suprug tvrdio je baš suprotno, odnosno da su u njima zaista bili Aleksandar i Draga, da je kralj sahranjen u fraku, a kraljica u ružičastoj svilenoj haljini. Pre nego što su kovčezi otvoreni, njene reči su doslovno prenete u zapisnik, a radnici su prionuli na posao. U izveštaju Komisije zabeleženo je sledeće:
„U grobnici su nađena tri metalna sanduka i to dva u svemu jednaka, a treći je različit. Prvo su iznesena dva sanduka koja su jednaka. U prvom sanduku, koji je donjim delom potpuno istruleo, nađen je ženski leš preko koga je bio pokrov od nekada svetle boje. Haljina je bila dugačka, svilena i ružičaste boje. Lobanja leša prilikom obdukcije je testerisana, inače drugih tragova o povredi nema. Kosa crne boje bila je na sredini razdeljena i očešljana. Zubi prirodni i očuvani. Kosti isto tako očuvane, te su sve prikupljene i prenesene u nov limeni sanduk. Nikakvih dragocenosti nije nađeno. Iskaz gospođe Milice Trifković, dat pre početka iskopavanja, utvrđen je nađenim stanjem potpuno, te se i time utvrđuje identitet posmrtnih ostataka kraljice Drage Obrenović.

U drugom sanduku, čija je donja strana istrulela, nađeni su posmrtni ostaci kralja Aleksandra Obrenovića. Utvrđene su ove činjenice: pokrov je bio svetle boje; kralj je imao na glavi crnu svilenu kapu, bio je odeven u frak, u belu košulju i sa crnom mašnom. Na nogama plitke crne cipele, a lobanja je bila testerisana prilikom obdukcije; kosa crna. Na levoj strani lobanje, a iza levog uha, tragovi frakture i povrede tupim oruđem. Drugi tragova povreda nisu nađeni. Na gornjoj vilici nedostaju tri zuba. Kosti trupa su nepovređene, te su prikupljene i sve prenete u nov limeni sanduk. Od dragocenosti nađena su zlatna dugmad na lančićima za manžetne, u kojima su bili po jedan mali rubin i po tri sitna brilijanta. Nedostaje jedan mali rubin u jednom paru. Drugih dragocenosti nije bilo. Identitet posmrtnih ostataka kralja Aleksandra Obrenovića potvrđen je i iskazom gospođe Milice Trifković, a koji se slaže potpuno sa nađenim stanjem stvari".
Komisija dalje navodi da su posmrtni ostaci svih devet pokojnika potom premešteni u nove limene sanduke i da su nakon pomena preneti u kriptu nove crkve. Nažalost, od stare Palilulske crkve danas nema ni traga, baš kao ni ostataka Starog tašmajdanskog groblja u njenoj blizini. Jedino su Obrenovići konačno pronašli svoj mir.    

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati