Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Ivan Bekjarev za Press nedelje o fudbalu, košarci, boksu i Partizanu

26. 08. 2012.  - Autor: Mirjana Mitrović

Zvezda je život, ostalo je gluma

Vojnička disciplina: Džajić i ja smo bili zajedno u vojsci, on se izvlačio na fudbalske, ja na glumačke štosove. Džaja treba da se vrati i da kao stručnjak zavede red u klubu

s
Poznatom i nagrađivanom glumcu, profesoru na Akademiji umetnosti i nekadašnjem popularnom radio-voditelju Ivanu Bekjarevu čini se da je najdraža titula vatrenog i zagriženog „delije" kom je Crvena zvezda uvek na prvom mestu.
U to smo se uverili kada smo dramskog umetnika koga pamtimo po nezaboravnim televizijskim ulogama Vujkovića iz „Banjice", Caneta Kurble iz „Otpisanih" i Kurčubića iz „Boljeg života" pozvali na intervju, kojem se rado odazvao, ali nam ga zakazao u posve neobičnom terminu - pola sata pre ponoći. „Nisam u Beogradu, stižem u četvrtak uveče, ali već sutradan putujem, ako vam nije kasno u četvrtak posle 23 sata." Zvučalo je kao „uzmite ili ostavite", ali nismo želeli da propustimo priliku za razgovor s poznatim zvezdašem koji, opet, nije želeo da propusti meč omiljenog kluba sa francuskim Bordoom. Iako je rezultat bio nerešen, Bekjarev je bio zadovoljan i raspoložen kada je stigao u redakciju Pressa.

- Prvi put sam posle dužeg vremena zadovoljan Zvezdinom igrom i pravo je čudo da se za nekoliko dana desi ovakva promena u igri, tako da sa optimizmom čekam naredne utakmice. Mislim da je Janković odlično rešenje. Prosinečkog sam obožavao kao igrača, ali Zvezda ne može da bude prvi posao za bilo kojeg trenera početnika. Za Džaju se još ništa ne zna, ali mislim da treba da se vrati i da kao stručnjak zavede red. Ali on je sam rekao da to ne dolazi u obzir dok se ne završi ta njegova situacija. Ako je tačno da će to biti kroz mesec dana, onda je to odlično - kaže Bekjarev.

Jedan ste od najvernijih i najvatrenijih navijača Crvene zvezde među poznatim ličnostima. Ko je kriv što ste zavoleli ovaj klub?

- Otac me je vodio na svaku fudbalsku i košarkašku utakmicu još kao dečaka i neverovatno je koje sam sve generacije gledao. Recimo, Saša Gec i Nebojša Popović su se čudili kada sam im pričao da sam ih gledao kao dečak. A fudbal sam zavoleo iz pomalo smešnog razloga. Postojala je tradicija prvomajskih utakmica i taj derbi Zvezde i Partizana se smatrao važnim i prestižnim. Jednog kišovitog prvog maja gledao sam sa ocem derbi na blatnjavom terenu i kako je lopta udarila Rajka Mitića i ocrtala mu se na zadnjici. Nisam ni znao ko je Rajko, ali meni je to bilo toliko smešno i svaki čas sam zapitkivao oca ko je taj igrač. Celu utakmicu sam kao opčinjen gledao samo Rajka. Kasnije smo godinama sedeli jedan kraj drugog u Zvezdinoj loži, a kada se Rajko opraštao od fudbala plakao sam kao malo dete. Bio je legenda, a Zvezda ih ima mnogo, ne samo zvanično proglašene, tu su i Bora Kostić, Vladica Popović, Ljuba Spajić, Durković...
s

Imate li prijatelje među partizanovcima?
- Naravno, često se našalim da mi je lakše da dođem do karte za Partizanove nego Zvezdine utakmice. U Partizanu me uvek ispoštuju, valjda zato što znaju da ne mrzim ovaj klub i da jednostavno volim sport. Nisam od onih koji se raduju porazima Partizana u evropskim takmičenjima i uvek navijam za naše klubove kada igraju sa strancima.

Sa Draganom Džajićem ste drug još iz vojničkih dana?
- Bili smo zajedno u vojsci u Somboru, u istoj sobi, mada smo za tih godinu proveli tek nekoliko zajedničkih noći. Obojica smo već bili poznati i stalno smo se izvlačili, ja na glumačke, Džaja na fudbalske štosove. Bili su to lepi vojnički dani, bili smo na neki način povlašćeni, ali smo bili zaduženi za kulturno-zabavni program. Vojska je tada držala do kulturnih programa i Sombor je bio poznat po tome. Dolazili su Ceca Bojković, Miloš Žutić, Ljuba Moljac, pevači, sportisti...

Zanimljiv je vaš filmski izlet u boks.

- Boks sam trenirao kao student druge godine glume, kada su me izabrali za glavnu ulogu u filmu „Bokseri idu u raj", u kom smo snimili pravi boks meč. Trenirao me je čuveni Duško Bogdanović, a pošto nismo imali gde, ispraznili smo jednu sobu u mom stanu u kojoj sam se pripremao za filmski meč sa Aleksandrom Stankovićem Šugerom. Bilo je oko deset hiljada statista, sve je bilo pravo, a fingiran je samo nokaut udarac. Šuger mi je bio školski drug i štedeo me je, a prvo su mi namenili jednog Aranovića iz Partizana, neviđenog udarača. Nije bilo svejedno da se s njim boksujem, pa predložim reditelju Brani Crnoviću da uzmemo Šugera, ubedim ga da je to bolje za film jer je Šuger poznatiji bokser.
A

Šezdeset osmu pamtim po kamenu u bubregu


Bili ste i „šezdesetosmaš", a ta godina je za vas značajna jer ste i diplomirali.
- Osim po diplomi i protestima studenata u kojima sam učestvovao, tu godinu sam za ceo život zapamtio i po prvom napadu kamena u bubregu. Recitovao sam na Mašinskom fakultetu prigodnu pesmu za protest od Majakovskog „O gadovima" i jedva sam izdržao do kraja od jakih bolova, posle čega sam završio u hitnoj. Tako da '68. pamtim i po bolnom izbacivanju prvog kamena.


Trenirali ste i fudbal.
- Rekreativno sam se bavio skoro svim sportovima, a mislim da sam najbolji u košarci. U Zvezdi sam kao pionir igrao fudbal na poziciji beka, ali nisam daleko dogurao. Miljan mi posle jedne utakmice u kojoj sam dao gol kaže da treba da idem da se kalim u Palilulcu ili Voždovačkom. Shvatio sam poruku i više se nisam vraćao, a Miljan se u šali hvalio da ne bih postao glumac da nije bilo njega. Neuspeli sam sportista koji obožava sport, da nisam glumac sigurno bih bio sportski novinar.

Šta vas je odvuklo ka glumi?
- Nekoliko godina sam kao dečak živeo u Kraljevu i pošto sam pravilno govorio izabrali su me za pozorište koje je imalo jaku dečju scenu. Časove glume nam je držao izvesni Zdravko Lukić, a prvu ulogu koju sam dobio bio je Ivica u „Ivici i Marici". Imao sam samo deset godina i nisam ni sanjao da ću postati glumac. Kad smo se vratili u Beograd, na Zvezdari se otvori amatersko pozorište „Pista". Prošao sam audiciju, mada mi početak nije bio baš slavan, u prvom komadu nije bilo uloge za mene, samo sam dizao i spuštao zavesu. Kasnije sam igrao skoro sve glavne uloge, a 1964. dobio sam nagradu za najboljeg amaterskog glumca u Beogradu. Ni tada nisam pomišljao da će to biti moja profesija i posle Šeste gimnazije upišem prava. Kolege iz pozorišta su se čudili, oni su redom konkurisali na akademiji i na kraju nagovore i mene.
A

Urnebes sa Sekom Sablić


Trenutno se reprizira serija „Srećni ljudi", u kojoj imate zapaženu ulogu, a u tandemu ste sa nenadmašnom komičarkom Sekom Sablić.
- Seka je jedna od naših najvećih glumica i jedna od mojih najdražih partnerki. U „Srećnim ljudima" smo se odlično dopunjavali. Sećam se kako smo snimali onu čuvenu ljubavnu scenu kada je ja napadnem na stolu, pa padnemo na pod, onda zavšimo u ormaru koji se sruši na nas... U studiju je sve pucalo od smeha, a kamermani su se toliko smejali i drmali kameru da smo morali da ponavljamo nekoliko puta. Žao mi je tog prvog dubla, jer on je uvek najbolji, za koji je i izuzetno strogi Aca Đorđević rekao da je fantastičan.


Kako ste ubedili Oliveru i Radeta Markovića da vas spremaju za prijemni?
- Stanovali smo u istoj zgradi i pozivao sam ih na svoje premijere u amaterskom teatru. Došli su nekoliko puta, videli šta radim, a ja kao dosadni i nadobudni klinac zapeo da me oni spremaju za akademiju. Pošto su počinjali da snimaju novi film, proslede me Mići Tomiću, koji je bio odličan pedagog. Pre akademije prođem audiciju u „Krsmancu", što je bilo ravno polaganju prijemnog na akademiji i uglavnom su primani studenti glume. Olivera se vratila sa snimanja sedam dana pre mog prijemnog i dođe da čuje šta sam spremio. Kaže mi da to ništa ne valja, ukaže mi kako da govorim tekst i ja položim prijemni.

Izvor: Press

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati