Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

14. 11. 2017.  - Autor: Kurir

DOBRA STARA JUGA: Sedam razloga zbog kojih smo voleli SFRJ

Neki običaji i događaji ostali su nam u sećanju.

DOBRA STARA JUGA: Sedam razloga zbog kojih smo voleli SFRJ

Foto:kurir.rs

Drugovi iz JNA

Razni su služili vojsku, ali nije ostao zabeležen usamljenik ili osobenjak koji nije za 24, 18, 15 ili 12 meseci - tokom decenija rok se skraćivao - stekao istinskog prijatelja

U albumu ili kutiji za košulje - koje su za tu svrhu veoma zgodne zbog čvrstine i formata - u svakoj će se kući u kojoj živi četrdestogodišnjak ili stariji naći na vlas ista fotografija: dva izbrijana mladića u novim i krutim vojničkim uniformama, naginju glave pod kapama jedan ka drugom i guraju se ramenima da stanu u uski okvir slike na kartonu, neravnih belih ivica. Drugovi iz vojske!

Jugoslavija u malom

Kitnjastija - i starija iz šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka - varijanta ovog umetničkog dela podrazumeva dva snopa žita, u čijem su podnožju baklje, a na vrhu petokraka, odnosno spoljni deo grba Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije kao ram za sliku, i natpis „Uspomena iz JNA“.

Razni su služili vojsku, ali nije ostao zabeležen toliki usamljenik ili osobenjak koji nije za 24, 18, 15 ili 12 meseci - tokom decenija rok se skraćivao - stekao druga.

Izgradnji bratstva i jedinstva pristupalo se studiozno, pa je svaka jedinica bila „Jugoslavija u malom“. U njoj su sklapani „savezi“ i manje ili više principijelne „koalicije“, ili izbijali sukobi, ali gotovo uvek po liniji bliskosti kultura i navika, a ne zbog nacionalne pripadnosti. Mada je, naravno, jedno sa drugim bilo u vezi.

Vojnici iz različitih jedinica okupljali su se i na „nacionalnoj osnovi“, najčešće Slovenci i Albanci, ili po liniji zemljaštva - Novosađani, Beograđani, Sarajlije, ali su najčvršća drugarstva nastajala u vodovima i četama.

Drugovi u Jugoslovenskoj narodnoj armiji pozajmljivali su jedni drugima - osim ako nisu zajedno izlazili u grad - ogledalce, iglu i konac, bez kojih se nije moglo pored dežurnog oficira iz kasarne. A drugarstvo je podrazumevalo i deljenje napolitanki, jedinog slatkiša u kantini.

Pisma i dopisnice

U vreme pisama, uz telefoniranje sa jedine govornice u kasarni, pred kojom se otezao red, razglednice i dopisnice bile su jedini način komunikacije.

Na njih se lepila poštanska marka, čija cena nikad nije bila velika, ali su neki na prostoru za marku pisali „od vojnika kući“ ili „od vojnika vojniku“, računajući na dobro srce poštara i široko rasprostranjenu spremnost da se vojniku pomogne.

U najvećem broju slučajeva ta pisma su otpremana, ali se dešavalo i da budu vraćena pošiljaocu, sa krupnim slovima preko cele koverte: „Vojniče, moraš da nalepiš markata na pismoto“.

Danas, skoro četvrt veka posle raspada zajedničke države, na internetu funkcioniše nekoliko sajtova posredstvom kojih se nalaze nekadašnji drugovi iz vojske.

Moto jedne od ovih stranica na internetu je čuveni stih iz pesme Ðorđa Balaševića: „A u vojsci sam stekao druga do groba i hroničnu upalu zgloba“.

Dečja letovanja

Deca iz porodica sa malim primanjima letovala su besplatno, ostala su plaćala, ali su cene bile više nego prihvatljive

U socijalizmu su svi išli na more. Istorija dečjih letovanja u onoj Jugoslaviji počinje avionskim letom iznad Beograda: odmah posle rata, decu obolelu od velikog kašlja ukrcavali su u vojne transportne avione, sa klupama umesto sedišta, i vozili su ih ukrug jer je razređeni vazduh pogodovao izlečenju.

Odmarališta

Onda su ustanovljena dečja odmarališta. Kredence po stanovima od Vardara do Triglava krasile su razglednice poslate iz Petrovca na Moru, Baške Vode, Tijesnog, Milne, Bola na Braču, Jelse.

Deca iz porodica sa prosekom primanja manjim od određenog cenzusa letovala su besplatno, ostala su plaćala, ali su cene bile više nego prihvatljive. Osim iz ekonomskih razloga, mnogi su decu ovako slali na more „da se osamostale“.

Režim života u dečjim odmaralištima bio je poluvojnički, ali valjda je to bio jedini način funkcionisanja. O svakoj grupi od dvadesetak mališana približno istog uzrasta vodio je računa po jedan vaspitač, a devojčice su bile razdvojene od dečaka.

Ustajalo se na muziku sa razglasa, radile su se vežbe, nameštali kreveti, zatim je sledila smotra i pred strojem podizana zastava. Onda se išlo na doručak, najčešće marmeladu i margarin. Za ručak ćufte i pire, a za večeru makarone i kompot od šljiva.

Na plaži deca su se mazala maslinovim uljem iz litarske flaše, da ne izgore, a u vodu se ulazilo na znak pištaljke. Plivačka obuka bila je obavezna, a po njenom završetku dodeljivane su diplome. Za preplivanih 25 metara sledovalo je zvanje „srebrni delfin“, za 50, uz zaranjanje ispod dušeka na polovini staze - „zlatni“.

Posle ručka bilo je obavezno spavanje. Uveče, pre spuštanja zastave, deljena je pošta. Ponekad je u koverti, uz pismo, bila stavljena i papirna novčanica!

Džeparac kod vaspitača

Džeparac su deca mogla da povere vaspitaču i da od njih povremeno uzimaju koliko im treba, a trošio se na razglednice i sladoled. Na kraju letovanja kupovani su suveniri za užu i širu porodicu, najčešće pepeljare ukrašene školjkama, sa natpisom „uspomena iz...“ i lakirane figurice magaraca. Ko zna zašto, na ceni su bile i ljušture morskih ježeva, po pravilu nedovoljno oprane i neosušene, pa su smrdele.

Sastavni deo letovanja bile su fotografije - jedna grupna, obavezna, i jedna ili dve sa najboljim drugom ili drugaricom pod palmom. U ono vreme fotografi su išli po plaži vodeći magare, pa mnogi pedesetogodišnjaci imaju u albumima i fotografije u kaubojskoj pozi.

Dečja odmarališta bila su u Čanju, Bečićima, Srebrnom kod Dubrovnika, Baškim Vodama, Brelima na Makarskoj rivijeri, Tijesnom kod Šibnika, Jelsi na Hvaru, Bolu na Braču, a smene su trajale po dve nedelje.


Delfini i maslinovo ulje

Na plaži deca su se mazala maslinovim uljem iz litarske flaše da ne izgore, a u vodu se ulazilo na znak pištaljke. Plivačka obuka bila je obavezna. Za preplivanih 25 metara sledovalo je zvanje „srebrni delfin“, za 50 metara - „zlatni“

Putovanje vozom

Danas je teško poverovati da se putovanje železnicom nekad očekivalo s radošću, kao istinski praznik! A imalo je i zašto...

Sada kada vozu od Beograda do Bara treba i 32 sata, teško je poverovati da je putovanje železnicom nekad predstavljalo događaj koji se s radošću očekivao i bio istinski praznik! A imalo je i zašto.

Poliglote

Prve reči stranih jezika, i to tri odjednom - italijanskog, nemačkog i francuskog, nismo učili iz filmova već u vozu!

Na mesinganoj pločici, obavezno prljavoj od čađi, prikucanoj za okvir prozora tačno na sredini, iznad pepeljare sa reljefnim slovima JŽ, a između stočića koji su se, poput krila, jednim potezom obarali niz zid ili vraćali u položaj, stajalo je u dva reda: Zabranjano je naginjati se kroz prozor; E pericoloso sporgersi; Ne pas se pencher au dehors; Niht hinauslehnen. Znali smo ove fraze i pre nego što smo shvatili na kojim su jezicima. I naginjali smo se kroz prozor uprkos njima.

Za naginjanje, međutim, jedno drugo upozorenje nigde nije bilo ispisano, a i te kako je bilo važno: „Ako se već naginješ kroz prozor, ne gledaj u pravcu lokomotive!“

Vozove su, naime, vukle parnjače, i u njihovom dimu, koji se vijorio od početka do kraja kompozicije, uvek je bilo čestica uglja koje su upadale u oko ako se gleda u pogrešnom pravcu. Na usputnoj stanici glava porodice izlazila je iz vagona i trčala do zelene pumpe za vodu da napuni bocu opletenu prućem ili plastičnim trakama, dok su deca, uplašena da voz ne ode bez njega, visila na prozoru i vikala mu da požuri.

Bez vode se, naime, nije moglo. Ni inače, ni posle pečene kokoške, koja se jela sa kuhinjske krpe rasprostrte preko kolena putnika, koji sede jedan preko puta drugog. Na kraćim relacijama konzumirala su se kuvana jaja, a ljuske sa novina tresle se kroz prozor.

Ukrasi

Kupei su bili ukrašeni uramljenim crno-belim fotografijama prirodnih lepota i znamenitosti SFRJ, i to vazda po ključu - po jedna iz svake republike. Nova višespratnica u Trbovlju, zaleđene Plitvice, trg u Kragujevcu, most u Mostaru, antički grad Stobi kod Titovog Velesa.

Kondukteri su poništavali karte - smeđe tvrde kartončiće - blistavim kleštima, i rado su učestvovali u omiljenoj putničkoj zabavi „slaži čiku za godine“.

Deca do, recimo, šeste ili sedme godine nisu plaćala kartu, pa je bilo teško odoleti iskušenju. „Ako te kondukter pita koliko imaš godina, šta ćeš da kažeš“, preslišavali su roditelji potomka, a ovaj je odgovarao: „Pet i po“, ali su kondukteri postavljali pitanje: „U koji razred ideš?“

Od Beograda do Bara putovalo se osam sati, nekad malo više, ali drastičnih kašnjenja u vreme Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije nije bilo. Ni na toj, ni na ostalom prugama.

Stanovništvo duž pruge ravnalo se prema prolasku voza. Znalo se da „radnički“ prolazi u pola šest i u pola četiri, i to je bilo dovoljno. Petnaest minuta gore-dole nije predstavljalo problem.

Ručak u kupeu

Bez vode se, naime, nije moglo. Ni inače, ni posle pečene kokoške, koja se jela sa kuhinjske krpe rasprostrte preko kolena putnika koji sede jedan preko puta drugog. Na kraćim relacijama konzumirala su se kuvana jaja



Svinjokolj 29. novembra

Negde se kasapljenje svinja na Dan Republike zvalo disnotor, karabinje, svinjska daća, ali je svuda bilo krvavo i mirisalo na čvarke
Za 29. novembar u socijalizmu je padao sneg. Ðaci prvaci tog dana su dobijali crvene pionirske marame, a starijima je deljeno ordenje. Radnje su bile zatvorene, gradske ulice - osim onih strmih i zgodnih za sankanje - puste, a prozori zamagljeni od krčkanja obavezne sarme.

Radna akcija

Po selima i prigradskim naseljima 29. novembra klale su se svinje. U nekim krajevima SFRJ to se zvalo svinjokolj, negde disnotor, pa zabijačka, karabinje, svinjska daća, ali je svuda bilo blatnjavo, krvavo, zadimljeno i mirisalo na čvarke.

U rano jutro, dok svanjava, dolazio bi „majstor“ - pravi kasapin ili komšija koji se izveštio u klanju. Dok mlađi lože vatru ispod kazana sa vodom za šurenje, on bi sa domaćinom i jednim ili dvojicom pomoćnika, popio po dve rakije, a treću odbio sa „Nemoj, prvo posao da završimo“. Zatim bi dovukli svinju i njeno bi se skvičanje čulo dok je muškarci, gurajući se međusobno, ne obore i dok je majstor jednim potezom oštrog noža ne zakolje.

Negde se šurilo slamom, negde brenerom, ali je obavezna bila i mašinica sa žiletom - za finije radove.

Zaklana svinja podizana je na čengele da je majstor raspori, a i istranžira. Dobar majstor bi odvojio za dimljenje vrat, englesku, tirolsku i mesnatu slaninu, pa kolenice, špic rebra, kosti i nogice. Žene tada užurbano nose vangle sa iznutricama, a pomoćnici na stolu u dvorištu seckaju slaninu za čvarke i zapitkuju domaćina da li je veličina dobra, dok im se između nogu muvaju mačke.

U neko doba domaćica bi iz kuće iznela šerpu sa mirišljavom prženom džigericom da se doručkuje.

Krčkanje čvaraka

U kazanu, oraniji, krčkaju se čvarci. Meša ih drvenom varjačom, veličine manjeg vesla, neko mlađi, ali majstor s vremena na vreme priđe i napravi nekoliko krugova, kontrole radi. Pred kraj, kad zapene, dodaće mleko, da čvarci dobiju rumenu boju.

Posle soljenja cede se kroz gazu i stavljaju u vanglu, pa ih deca čuvaju od mačaka i jedu musavim prstima dok im ne pripadne muka.

A poslednjeg dana praznika ručice na torbama pucaju dok ih radni ljudi i građani tegle sa autobuske stanice do svojih solitera!

Za Dan Republike uveče se na Prvom programu davao partizanski film, a na drugom je emitovan splet kola i plesova naroda i narodnosti. A u vreme ručka išao je dokumentarni program, pa su ga na televizorima ruske marke „junost“ gledali samo portiri i policajci na dežurstvu.

Dvadeset deveti novembar, inače, bio je praznik - Dan Republike, jer je tog dana 1943. godine u Jajcu stvorena nova Jugoslavija. Izbegličkoj vladi i kralju Petru Drugom zabranjen je povratak. A posle 5. oktobra 2000. godine, Vlada SR Jugoslavije ustupila je potomcima Petra II na korišćenje Dvorski kompleks na Dedinju.

Partizanski film i kola

Za Dan Republike uveče se na Prvom programu davao partizanski film, a na drugom je emitovan splet kola i plesova naroda i narodnosti. A u vreme ručka išao je dokumentarni program, pa su ga na televizorima ruske marke „junost“ gledali samo portiri i policajci na dežurstvu



Crtani i pisani romani

Štampane na žućkastoj novinskoj hartiji, ove su se sveščice prodavale na kioscima i uživale su ogromnu popularnost

U odnosu na današnjicu, čak i kad joj se doda internet, u onoj Jugoslaviji čitalo se neuporedivo više. Istina, ne zbog klasika i njihovih sabranih dela, mada su prodavci knjiga s razlogom i profitom, opsedali predvorja preduzeća i fabrika, već zbog roto-romana.

Dodatni porez

Štampane na žućkastoj novinskoj hartiji - u roto-štampi, pa im otuda i ime - ove su se sveščice prodavale na kioscima i uživale su ogromnu popularnost. Sa pravim romanima nisu imali nikakve veze i delili su se na crtane i pisane.

Delom zato što stvarno nisu imali nikakvu književnu vrednost, a delom zato što su - toliko masovni, dakle, uticajni - propagirali kapitalistički način života, bili su večito na meti kritika vlasti. U jesen 1971. godine srpsko komunističko rukovodstvo povelo je pravi rat protiv roto-romana: dodatno su oporezovani kao šund, a napredni aktivisti u Kragujevcu spaljivali su ih na lomači u centru grada!
Ironija je bila u tome da su najpoznatiji „romani“ nastajali u Srbiji.

„Mirka i Slavka“, strip o partizanskim kuririma, koji je izlazio u ediciji „Nikad robom“ izdavačke kuće Dečje novine iz Gornjeg Milanovca, crtao je Desimir Žižović Buin. Mirko i Slavko su u stripu pobili Nemaca i četnika koliko i Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić na filmu - znači nepristojno mnogo. Čuveni dijalog „Mirko, pazi metak“, nakon čega se Mirko baca u zaklon i kaže „Hvala, Slavko! Spasao si mi život“, docnije je - ne tada - postao predmet šala. Dodatna ironija je da je Buin u ratu bio na strani četnika!

U „Nikad robom“ izlazili su i stripovi čiji su junaci bili srpski srednjovekovni vitezovi, ali su daleko popularnija bila zagrebačka izdanja „Dijabolik“ i „Uranela“ sa mnogo crteža golih žena. Posle su došli Teks Viler, pa Zagor, Dilan Dog i drugi.

Lun

Autor najpopularnijeg „pisanog“ romana „Lun kralj ponoći“ bio je Novosađanin Mitar Milošević, ali se na prepoznatljivim žutim koricama potpisivao kao Frederik Ešton. Od 1957. do početka devedesetih prodato je preko deset miliona (!) primeraka na srpskohrvatskom.

„Pisanih kaubojskih“ bilo je više vrsta, ali su najčitaniji bili oni o Doku Holideju i Vajatu Erpu. Prve je pisao „Frenk Larami“, druge „Vilijam Mark“, ali se iza tih pseudonima krio Nemac Albreht Peter Kan.

Roto-romani imali su meke sjajne korice i u džepu farmerki nosili su se presavijeni po dužini. Štampani su u formatu male đačke sveske, dvostubačno, i bili zgodni za skrivanje u udžbeniku. Mnogo je roditelja koji su se tada zadovoljno osmehivali ugledavši sina zagnjurenog u udžbenik istorije, a nisu znali da se u raširenoj knjizi krije „Lun“.

Četnik crtao Mirka i Slavka

„Mirka i Slavka“, strip o partizanskim kuririma, koji je izlazio u ediciji „Nikad robom“ Dečjih novosti, crtao je Desimir Žižović Buin, koji se u ratu borio na strani četnika. Mirko i Slavko su u stripu pobili Nemaca i četnika koliko i Bata Živojinović i Ljubiša Samardžić na filmu - znači nepristojno mnogo.

Radne akcije

Izgradnja pruga i puteva, fabrika i elektrana decenijama je zavisila samo od omladinaca i omladinki i snage njihovih mišica

Bez moćnih građevinskih mašina i ostale tehnike, samo snagom mišica, u prvoj deceniji posle Drugog svetskog rata izgrađeno je pruga i puteva, fabrika i elektrana više nego što su nam tokom poslednjih deset godina samo obećavali!

Velika izgradnja

Ovo su neporecive činjenice - godine 1946. u radnoj akciji za šest meseci izgrađeno je 90 km pruge Brčko-Banovići. Učestvovalo je 62.268 omladinaca, a pruga se najviše gradila ručno jer je bilo malo alata i nimalo mehanizacije. Od prevoznih sredstava najviše je bilo drvenih kolica.

Od 1. aprila do 15. novembra sledeće, 1947. godine napravljena je tri puta duža pruga Šamac-Sarajevo. Na 242 km trase radilo je 220 hiljada omladinaca.

Krunu akcijaškog rada predstavlja autoput „Bratstvo jedinstvo“. Zvanični početak izgradnje deonice između Zagreba i Beograda je bio 1. april 1948. godine, a radovi su trajali do 15. jula 1950. godine. U tom periodu, za nešto više od dve godine, omladina je izgradila devet metara širok kolovoz u dužini od 392 km i tako povezala ta dva grada. Veći deo puta je bio izgrađen od betonskih ploča, a negde je bilo asfalta. Samo za pet odsto trasa je duža od vazdušne linije!

Učesnici radnih akcija zvali su se akcijaši ili brigadiri, a devojke brigadistkinje. Brigadirka je naziv za uniforme, bluze, koje su nosili akcijaši, brigadiri. Kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih akcijaška uniforma se sastojala od patika, majice i brigadirke, a ponegde i od pantalona. Neki su nosili brigadirke i posle akcije - „u civilstvu“. Na leđima su brigadiri često štampali  likove Če Gevare, Tita, Ive Lole Ribara.

Kursevi

Na akciji se ustajalo rano. Posle zbora, podizanja zastave i doručka, izlazilo se na gradilište. Posle podne u naselju su se bavili sportom, ili kulturnim aktivnostima. Za mnoge akcija je značila i obrazovanje za život „u civilu“. Brigadiri su mogli da pohađaju kino, foto i radio kurseve, da dobiju diplomu o položenom ispitu za sportskog sudiju ili da dobiju vozačku dozvolu. Kasnije su dodati kursevi za kozmetičare, cvećare, elektrovarioce i daktilografe.

Na omladinskoj radnoj akciji „Vrnjačka Banja 80“ spevana je pesma „Na Dedinju Tito spava, najmudrija svetska glava. Što je rek‘o, to ostaje, sloboda se ne prodaje“. Pevalo se i ovo osamdesete godine prošlog veka: „Heroj Drvar Sloveniju pita, kako zdravlje predsjednika Tita, Slovenija njemu odgovara, Titovo se zdravlje pogoršava, Tito zove sva se zemlja trese, svi narodi, ujedinite se“. Nezvanična himna svih akcija bila je pesma „Hej, haj, brigade“, koju je komponovao malo poznati sarajevski kantautor Slobodan Samardžić. Akcijaši su buđeni njom: „Mlade dane, tople, duge, prvu ljubav, prve sne, vraćaju nam naše pruge, ugradili tu smo sve“.

Rekorderi

Zvanični početak izgradnje deonice između Zagreba i Beograda je bio 1. april 1948. godine, a radovi su trajali do 15. jula 1950. godine. U tom periodu, za nešto više od dve godine, omladina je izgradila devet metara širok kolovoz u dužini od 392 km i tako povezala ta dva grada


Doček Nove godine

Mladi su slavili gde su stigli, stariji su čekali u hotelima, ali je većina kod kuće jela sarme i pečenje i gledala Miju i Čkalju na TV

I u socijalizmu Nova godina se dočekivala svečano. Mlađi su organizovali dočeke uz konjak „zvečevo“, vinjak „rubin“, vino „banatski rizling“ u zelenim flašama i gajbe polalitarskog piva. Uz njih su služeni „Lastini“ slani štapići, smoki „Soko Štarka“ i napolitanke „jadran“.

Dnevnik i novogodišnji program

Stariji su ili uplaćivali doček u lokalnim hotelima, gde je vrhunac zabave predstavljalo izvlačenje dobitnika na lutriji, na kojoj se dobijalo prase, gajba piva ili servis šoljica. Većina je, kao i danas, ostajala u svojim domovima da ponoć sačeka uz sarmu i pečenje. Ovaj vid dočeka uključivao je i obaveznu prednovogodišnju gužvu u prodavnicama i neizostavni crno-beli televizor, koji je nekako umeo da se pokvari baš uoči praznika.

Novogodišnji program počinjao je Dnevnikom sa onduliranom spikerkom ispred ukrašene jelke, a zatim su se uključivali voditelji iz ostalih republičkih i pokrajinskih studija, otprilike kao kada je glasanje za Evroviziju danas. Sledio bi humoristički program, po nacionalnom ključu: sarajevski studio imao je Moma i Uzeira, zagrebački Nelu Eržišnik, koja je igrala čistačicu oštrog jezika u jednom preduzeću, a beogradski favoriti bili su decenijama Mija i Čkalja. U ponoć se pevalo od „Vardara pa do Triglava“. Spektakularnu novinu predstavljao je potez Televizije Beograd, koja je 1970. godine glumačku ekipu tadašnje hit serije „Ljubav na seoski način“, na čelu sa legendarnim Čkaljom, poslala u London, gde su snimili jedan od prvih domaćih specijala.

Pozivi političarima

Sedamdesetih godina Čkalja je za svaku Novu godinu izvodio skeč sa telefoniranjem - navodno je pozivao političare i na duhovit način govorio im ono što narod misli. Naravno, u mnogo, mnogo blažoj formi! Tekstove mu je pisao Novak Novak, autor docnijeg „Pozorišta u kući“.

U nedostatku britkije satire, ovo je telefoniranje postalo veoma popularno, pa je Čkalja pozivan i u druge emisije. Desilo se tako da je u februaru 1971. sa ovim skečom gostovao u televizijskom kvizu „Sve od sebe“. Zbog nekih žaoka upućenih hrvatskim i slovenačkim političarima, zagrebački i ljubljanski studio isekli su Čkaljinu numeru i kviz emitovali bez njegovog desetominutnog nastupa.

U novogodišnjoj noći narod je bio obaveštavan i kako je Tito proslavio praznik. On je svaku Novu godinu dočekivao u drugoj republici, a 1. januara 1968, zajedno sa Jovankom, najbližim saradnicima - svi sa papirnim kapama - i ostalih 800 zvanica, do zore je ostao u hotelu „Metropol“. Tamo ga je u ime naroda izljubila mis 1967. Daliborka Stojšić.

I Tito slavio


U novogodišnjoj noći narod je bio obaveštavan o tome kako je Tito proslavio praznik. On je svaku Novu godinu dočekivao u drugoj republici, a 1. januara 1968, zajedno sa Jovankom, najbližim saradnicima - svi sa papirnim kapama - i ostalih 800 zvanica, do zore je ostao u hotelu „Metropol“.

Izvor: kurir.rs

Tagovi

Komentari (17)

ostavi komentar
Vuk [neregistrovani]
 [01.12. 2014., 20:41]

zamislite da nije jugoslavije bilo

kako bi nam sad bilo...
kad cemo poceti da ucimo iz gresaka koje se zovu napr.jugoslavija,EU,ili mogu se zvati kako hoce samo se nikada nece zvati srbija!

Odgovori
Vidi odgovore
Проф. Др. Добра пензионер [neregistrovani]
 [01.12. 2014., 11:37]

А ко нам је 'дао' њихову Југу?

Исти они који су нам је и узели.Они дали,они узели и ништа нас нису питали ни у прво,м ни другом случају. Они су 'гледали даље од нас које су у своју вештачку творевину 'на силу убациили'.У складу са својим планом на ком су радили вековима , уништења православне Србије и одвајања од православне и такође Божије Русије.
Како ослабити Србију? Тако што преко Југославије и тите их пребацити на своју страну преко својих југославија и тита.Тако Србе одвојене од Бога одвојити и од Русије.Тако су 'готови' и непријатељима србства у служби?

Тако ћемо их имати у својој глобалној служби њиховог уништења јер ће робовати југославијама уствари НАМА.И после тита тито , имаће и после нас , нас и неће одвојени од вере , истине и разума ништа знати ни моћи да ураде по питању свога спаса и своје државе Србије?

Јер ће и Бог дићи руке од њих који ће се међусобно гложити а нас неће видети док се међусобно тамане јер остајемо у 'сенци' док сви раде само за нас који смо сад јачи од њих и победници иако на превару.

Тако ће све зависити само од нас а вековне непријатеље и шизматике ћемо лако уништити на овај начин кад год то будемо решили јер за нас Срби више не представљају никакву опасност док су под нама и у служби наше југославије и нашег тита.Ми ћемо увек бити испред њих а они наше слуге и каскаће за нама док ће им све од нас зависити.

Odgovori
Vidi odgovore
Bivši jugosloven mrtvog broza i juge [neregistrovani]
 [30.11. 2014., 17:10]

Srbine?

Globalisti će na žalost ići do kraja i od ove laži neće ostati ništa i niko? Žali Bože prevarenih ljudi koji su se Srbije i Boga odrekli zbog ove internacionalne laži.Pravi komunisti drže banke po svetu a nisu siromašne jajare koji grickaju 'siću' i mrvice.Republike su PALE ko nije u toku neka vidi Pad republike u jutubu i neka se uveri sam? Mi tu ništa ne možemo jer smo prevareni i služimo globalistima i lažima.Reš pečeni možemo samo da plačemo i plaćamo cenu zabludi koju smo živeli i sprcali živote uludo?Mnoge je pregazilo vreme i samo su beživotni leševi stavljeni na čekanje? :(

Odgovori
Vidi odgovore
anonymous pr [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 23:19]

jos pok.majka govorila


ne vrediti sine ,ubicete.
sve se tako i desilo

Odgovori
Vidi odgovore
anonymous pr [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 23:13]

svi ste me iskoristili


o onda pozeleli moju smrt i uspeli ste u tome.

Odgovori
Vidi odgovore
anonymous pr [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 23:02]

za sve


sam mrtav.
svi ste to i trazili i na kraju ste to i dobili.

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 23:00]

Hm,hmm...smaramo..?

Stoga i histerični antikomunizam, kao nezaobilazna mantra iz pomenutih nacionalističkih krugova, više liči na floskulu ispražnjenu od sadržaja, nego što ozbiljno referira na konkretne krupne propuste političkog sistema jedne složene nacionalne zajednice koja je pokušavala da nađe svoj put izlaska iz zaostalosti i pridruži se porodici razvijenih evropskih naroda.
Uostalom, taj društveni poredak se zvanično, i s razlogom, nazivao socijalistički, dok je komunizam bio tek proklamovani daleki cilj u koji su razumni ljudi verovali baš koliko danas u ustavnu preambulu o Kosovu.
Zbog svega navedenog, nije retkost čuti da je Jugoslavija bila pristojna zemlja pristojnih ljudi, koju nismo umeli da sačuvamo. Neki bi dodali i – koju nismo zasluživali.

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 22:49]

Hm,hmm..'Lunove tajne'..?

Što god mislili o zemlji koje više nema, malo ko bi mogao poreći da je to bila ozbiljna država, čiji je nastanak imao svoje racionalne razloge. O tome svedoči i sveopšti napredak tokom pet decenija njenog postojanja – dinamičan privredni rast, visok nivo socijalne sigurnosti građana, zanemarljivo niska stopa kriminala i korupcije, dosledna politika nacionalne i verske ravnopravnosti, otvorenost i prijateljski stav prema drugim narodima i kulturama, poštovanje i negovanje antifašističkih tradicija. Tome takođe treba dodati i činjenicu da je u predvečerje raspada spadala u red srednje razvijenih zemalja.
Imajući sve to u vidu, površna bi bila ocena da je jugonostalgija tek puki pogled kroz ružičaste naočari. Bliže je istini da je selektivno ljudsko pamćenje s razlogom u prvi plan izvuklo one kvalitativno bitnije aspekte sopstvenog života i uporedilo ih sa današnjim. To je bilo dovoljno da kod nemalog broja građana stvori realno utemeljen sentiment prema danima spokojstva i sigurnosti u zajedničkoj zemlji.

Odgovori
Vidi odgovore
anonymous pr [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 22:00]

svi ste mi okrenuli mi ledja


i ostavili u blatu.
od danas vise ni reci necete cuti od mene.
niko me ovde nije zasluzio.
cao ,nema vise. to ste4 svi jedva docelali.
nema me vise nikada.

Odgovori
Vidi odgovore
anonymous [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 17:49]

hm

Smarate sa tom jugom vise! Cao zdravo, nema vise i ne daj je Boze nikom

Odgovori
Vidi odgovore
Frakson [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 13:11]

Pa ne spominjete ........

Ovde niste spomenuli da li je voleo SFRJ Stipe Mesić ,Franjo Tuđman,Milan Kučan ,Alija Izetbegović ,Vasil Tupurkovski ,Stjepan Kljujić,Glavaš,Špegelj,Rojs,Janša,Kacin ,Kiro Gligorov,Bogić Bogićević ,Miro Lazović ,general Divjak ,general Dudaković,Ejub Ganić ....itd .Ali!Bez obzira proće i njima *rok upotrebe*.

Odgovori
Vidi odgovore
anonymous [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 13:01]

Teska federacija

Brastvo i jedinstvo naroda i narodnosti 60 multi naroda u jednom malom dvoristu,devet sedi jedan radi.Dobro staro vreme za grebatore i neradnike.Zivot na dodjem ti stanovi ko na pijaci dele se kurti i murti,imas kucu vrati stan bio dobar zakon a najveca prevara u to vreme,lepi moji sad se svode racuni kom opanci kom obojci.Ima da se rinta i rinta da se pokrije minus za svaki ogreben cin.Do duse placaju ga i nevini ali jbg.

Odgovori
Vidi odgovore
Lune [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 12:38]

Hm,hmm.. za kaj smo voleli..?

Pa,voleli smo svoje kuce i domove,imanja i sve sto se setalo i raslo po imanajima..bili smo pismeni, znali smo kirilicu i latinicu..a i za mnogo radnih mesta, sve jedno kao 'proletarijat' ili 'polutani', malo u njivi malo na poslu..ali, to vise nikoga ne intersuje, bitka za 'kirilicnu tablu' se nastavlja, hebes kucu stanarsko pravo, ktitor Tonci oslikava 'neprivrednu investiciju'.. Dali nam 'pomirenje' porodice Draskovic i Seselj, daje nadu u jos bolju i srecniju buducnost...od ove koju su nam obezbedili ,'bez sigurnih kuca'..da mozemo na miru da gledamo serije o Sulejmanu velicanstvenom..Staniju i ostalu kompaniju..svi,svi,svi..hm,hmm..bagerista Joe, se seli u njemecku,Velja Ilic vise ne samara sofere na autoputu za bolju buducnost..Ivica Dacic je uporan da ostane u fotelji po ceni 'vaskolikog proletarijata'..ruza, na Gazimestanu je odavno uvela..nema vise suza za zalivanje,iguman Sava, uzeo 'siptarsku licnu kartu'..a secanje na 'omrazenu SFRJ', komunisticku tvorevinu Aleksandra Karadjordjevica hm,hmm..je ostala.

Odgovori
Vidi odgovore
TITOV PIONIR [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 11:35]

ČESTITKA

SVIM NARODIMA I NARODNOSTIMA SOCIJALISTIČKE FEDERATIVNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE ČESTITAM 29 NOVEMBAR DAN REPUBLIKE .SVIM ČETNIČKO - USTAŠKO - MUDŽAHEDINSKIM HORDAMA PORUČUJEM SMRT FAŠIZMU !!!

Odgovori
Vidi odgovore
golub g. [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 11:21]

lako je razbucati

Evo dosle su nam demokrate sa titulama akademika/doktora/magistara tj. tkz.intektualci i vidimo njihov rad od 90 te pa naovamo.Bravar je bio bolji da se zakljuciti ipak poslije svih nestasluka i masovnih grobnica konstutivnih naroda i ostalih.Jos nije sve gotovo i Ceracemose jos,jos,jos!!!

Odgovori
Vidi odgovore
anonymous dan i noc [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 10:58]

specijalno


dozvoljenog pusenja belog goluba

Odgovori
Vidi odgovore
anonymous [neregistrovani]
 [29.11. 2014., 08:49]

Jugosloven

Svim Jugoslovenima čestitam Dan Republike! Ima nas još.

Odgovori
Vidi odgovore

Ostavi komentar

antiRobotImage