Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

28. 08. 2017.

Da li psi osećaju krivicu kad su uhvaćeni na delu

Izgled krivca i tužne oči izazvane su kritikom, a ne neposlušnošću, i javljaju se kao odgovor na reakciju vlasnika pre nego zato što su zaista svesni da su zgrešili. Ono što nam deluje kao krivica, u stvari je pogled pun straha u iščekivanju kazne, pokornost kojom pokušavaju da umanje besnu reakciju.

Da li psi osećaju krivicu kad su uhvaćeni na delu

foto: blic.rs

Čak 74 odsto vlasnika smatra da njihov pas oseća krivicu, dok 60 odsto ljudi manje kritikuje ljubimca zbog tužnih očiju i umiljatog stava.

Postoji li vlasnik koji nije bar jednom doživeo da nakon što se vrati kući zatekne sažvakane račune, izgrizenu papuču, iskopano cveće ili neki drugi nered po stanu? Nakon što optužite psa, možda i vama prođu kroz glavu sledeće rečenice: „Vidim po očima da mu je krivo, tačno zna da je bio nevaljao“, „Kako da se ljutim, kad čim vidim te tužne oči odmah zaboravim i oprostim“, „Zna on dobro šta je uradio, pa se još napravio lud i podvio rep“, „Čim napravi glupost, dovoljno je da stanem ispred njih i pitam ko je to uradio, i odmah po licu prepoznam krivca“.

Mnogi vlasnici smatraju da njihov ljubimac ne samo da poseduje unutrašnji emocionalni život, već i razume šta mi mislimo – neposlušni su iako vrlo dobro znaju i shvataju kućni red i pravila. Kad nastane haos, prema određenim ponašanjima zaključujemo da su svesni krivice i da priznaju. Najčešći pokazatelji koji se navode jesu velike tužne oči, pružanje šape kao znak pomirenja, spuštanje u submisivan položaj, spuštanje repa ili glave, skretanje pogleda.

Da li ova ponašanja ispravno tumačimo i da li su psi stvarno sposobni da osećaju krivicu i imaju grižu savesti?

IZGLED PONEKAD VARA – Postoje jasni dokazi da životinje, pa i psi, poseduju osnovne ili takozvane primarne emocije kao što su radost ili strah. Za one složenije, odnosno sekundarne emocije u koje spada i krivica, nemamo mnogo dokaza. Karakteristične su za ljude, i zbog svoje prirode zahtevaju određeni stepen samosvesti i mentalne kompleksnosti koja možda nije karakteristična za životinje.

Postoji jedna anegdota koja se navodi kao presudan i krajnji momenat koji nas je naterao da priznamo da možda grešimo. Vlasnik se žalio veterinaru da u njegovom odsustvu pas iscepa papir i raznese ga svuda po stanu, a zatim se sakrije ispod kreveta kao znak da mu je žao što je to uradio. Veterinar ga je posavetovao da sledeći put on sam iscepa papir, izađe iz prostorije i vrati se posle nekoliko minuta. Iako se pas nije ni mrdnuo sa svog mesta, vlasnik je opet video iste one znakove koji su mu ukazivali da oseća krivicu kao da je počinio neki nestašluk.

Činjenica je da pas veoma dobro interpretira ljudske signale komunikacije. Nauči ih tako što posmatra naše ponašanje. S druge strane, kad mi interpretiramo njegovo ponašanje, skloni smo da ga poredimo s ljudskim, pa ako postoji bilo kakvo površno slaganje, ono što važi za nas pripisujemo i njemu. Ovakvo primenjivanje ljudskih psiholoških termina na životinje nazivamo antropomorfizmom. Upravo to se dešava i onda kad u njegovom pogledu vidimo krivicu nakon što uradi nešto što mu nije dozvoljeno. Drugim rečima, ne samo da nam izgleda kao da se kaje, već mislimo i da je svestan da je prekršio pravilo, da nije poslušao ono na šta smo ga upozorili.

– Psiholog Aleksandra Horovic s Kolumbija Univerziteta, pre nekoliko godina je odlučila da sve ovo i eksperimentalno proveri. Snimala je četrnaestoro pasa u dnevnoj sobi vlasnika, starijih od šest meseci, jer je to uzrast kad bi sekundarne emocije trebalo da se jave, ukoliko postoje. Psi su dobili instrukciju od vlasnika da ne pojedu određenu poslasticu, a zatim su ostavljeni sami u prostoriji. Varirali su dva elementa: da li su psi poslušali ili prekršili komandu, kao i da li je vlasnik znao šta je pas stvarno uradio u njegovom odsustvu. Svaki put je vlasniku saopšteno da li je poslastica pojedena ili ne, međutim, nekad su dobijali i netačnu informaciju. Rečeno im je da je pojeo kad u stvari nije bio kriv, jer je eksperimentator samo uklonio hranu, i obrnuto. Analize snimaka su pokazale da ne postoji razlika u ponašanju koje asocira na izgled krivca kod onih koji su prekršili pravilo i onih koji nisu. Međutim, one krupne oči prepune griže savesti i ostala slična ponašanja, češće su se javljala kod pasa koje su vlasnici kritikovali jer su bili obavešteni o njihovom nestašluku. Čak su i najviše bili izraženi kod poslušnih pasa, čiji su vlasnici dobili pogrešnu informaciju da su pojeli poslasticu.

Dakle, prema rezultatima, izgled krivca je izazvao kritikovanje a ne neposlušnost, i više se javlja kao odgovor na reakciju vlasnika nego zato što su svesni da su zgrešili. Ponašanje je povezano s percepcijom krivice od vlasnika, a ne samim lošim činom. Ono što nam deluje kao krivica, u stvari je pogled pun straha u iščekivanju kazne, pokornost kojom pokušavaju da umanje besnu reakciju. Ali nezavisno od toga ne znaju čime su uznemirili vlasnika i ne znaju šta je moralno i ispravno a šta nije. Kontekst je ipak uvek isti, pa asocijacijom stimulusa nauče da im sledi neka kazna, posebno ukoliko je prisutan i povišen tonalitet glasa.

Sve ovo ne znači da možemo sa sigurnošću da tvrdimo da psi ne osećaju krivicu, ali bar znamo da se oslanjamo na pogrešne znakove u ponašanju. U naučenu i instinktivnu submisivnost učitavamo mnogo više svesti nego što zaista postoji dokaza za to. Zašto je to štetno za odnos koji gradimo s njima? Zato što u tom slučaju mislimo da naš ljubimac razume pravila i da ih namerno ili nepažnjom krši, i da je u stanju da oceni svoja dela prema nekim ljudskim pravilima ponašanja. Osuđujemo ga da je neposlušan i kritikujemo ga, dok gubimo iz vida pravi uzrok lošeg ponašanja. Možda je bio anksiozan u vlasnikovom odsustvu, možda je bio uplašen, a možda mu je samo bilo dosadno. Ako samo kritikujemo i kažnjavamo ga, pas ostaje zbunjen a ponašanje će se ponoviti. Dok ne shvatimo šta se krije u pozadini i ne ostavimo po strani mešanje ljudske perspektive i emocija sa životinjskim, nećemo uspeti ni da utičemo na njih ni da im izmenimo ponašanje.

Izvor: blic.rs

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage