Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Vremešni gorštaci samuju u planinskim zabitima Babušnice

08. 01. 2012.  - Autor: Aleksandar Ćirić

Čamotinjo, i bogu si teška

Gotovo je - Više od 300 starina prepušteno sebi jer je nedavno zatvoren Centar za socijalni rad.

s

Teška muka Božika Petković iz babušničkog sela Zavidince uveliko je zakoračila u desetu deceniju života

Oko 300 gorštaka po zabačenim planinskim babušničkim selima živi bez igde ikoga, u uslovima nedostojnim čoveka. Većina dobija pomoć jedino od gerontodomaćica, dok je stotinak njih prepušteno sebi, jer žive u najzabačenijim delovima opštine.
Iako većina boluje od teških bolesti i jedva čekaju dan kada će, kako kažu, izaći bogu na istinu, najviše ih ubija samoća.
Od nedavno je prestao da radi i Centar za socijalni rad Babušnice, koji je finansijski pomagala opština, pa će i tih 200 "srećnika" uskoro ostati bez posete gerontodomaćica, jedinih gostiju koji su doskora kucali na njihova vrata.

Retko ko ih obilazi

Božika Petković iz babušničkog sela Zavidince uveliko je zakoračila u desetu deceniju života. Živi sama, skoro da se uopšte ne kreće, u kući čiji su zidovi odavno pocrneli od dima.
a

Pomoć stiže iz rasejanja

Osim gerontodomaćica, onemoćale i bolesne gorštake obilaze i članovi Udruženja žena „Lužničke rukotvorine", koje su pokrenule akciju za pomoć ovim nesrećnicima.
- Potresne su sudbine tih ljudi - priča predsednica ovog udruženja Karolina Stamenković. - Da bismo im nekako pomogli, animirali smo i naše zemljake koji žive u inostranstvu. Već smo dobili neke donacije iz Kanade i Australije i obezbedili pet šporeta na drva. Podelili smo i pakete sa hranom.
I Stamenkovićeva kaže da je ovim ljudima, osim gladi, hladnoće i bolesti, najteže pada samoća.
- To je i potpuno razumljivo, s obzirom na to da je većina nepokretna, vezana za jednu prostoriju, pa veoma često nemaju nikog sa kime bi porazgovarali - kaže Karolina.

- Ništa nisam kadra sama da radim - žali nam se ova vremešna starica. - Ako pokušam da ustanem i zakoračim samo dva koraka, počinje da mi se vrti u glavi i ubrzo padnem. Sve sam glavu polomila tako padajući. A kad padnem, ne mogu više sama da ustanem. Ne mogu sebi ni hranu da spremim, da hoće Bog da me pribere da konačno skapem. Da ne mučim više ovu čeljad, ni svoju ni tuđu. Srećom, dolazi mi i žena koja donese lekove, pospremi i skuva.
Gerontodomaćica Suzana Petrović, koja svakodnevno brine o 14 najugroženijih meštana sela Zavidinci, kaže da baka Božiku obilazi svakodnevno.
- Druge bake obilaze rođaci, donose nešto hrane, dok je baka Božika potpuno sama - kaže Suzana. - Ima neke rođake, ali oni retko dolaze. Ne može sama da se hrani, niti da se kreće.  Dobrinka Grozdanović kreće se pomoću dva štapa i živi sama u selu Malo Bonjice. Iako ni sama više ne zna od čega sve boluje, kaže da, ipak, nekako uspeva sebi da pripremi nešto za jelo. U ostalim poslovima pomaže joj gerontodomaćica Vera Krstić, koja živi u susednom selu Veliko Bonjince.
- Ne čujem, čir sam imala, pa je prso - priča nam baka Dobrinka, koje je sabrala osamdeset i četiri leta. - Otkako mi je ćerka poginula, srčani sam bolesnik. Imam sina, ali on retko dolazi, jer ne može zbog posla. I on ima svojih muka, porodicu, nezaposlenu ženu i razumem što me češće ne obilazi.

Pomoć više nego potrebna

Gerontodomaćica Vera kaže da Dobrinka dosta radi sama.
- U kući nema vode, pa joj je ja donosim - priča Vera. - Donosim joj i drva. Želim da joj pomognem i u bilo čemu drugom, da skuvam ili operem, ali ona to ne dozvoljava. Pre nekoliko godina je polomila kuk, ali ga nikada nije operisala. Nije želela, jer je bila u velikoj žalosti za ćerkom, nadajući se da će i sama uskoro poći za njom. Ali živ čovek u grob ne može. Najveća joj je uteha kada mi priča uspomene iz svog života, o tome kako se nekada živelo, o svojoj pokojnoj ćerki, o svemu drugom što joj ponekad izmami osmeh na lice.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage