Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Neobičan životni put Saše Todorovića, samoukog umetnika iz Vlasotinca

04. 12. 2011.  - Autor: Bratislav Ilić

Tehniku duboreza usavršio na robiji

Zatvor: Ikone mu odredile životni put, ali i donele brojne nevolje zbog kojih je tri i po godine proveo u KPD u Nišu.

s

Galerija ikona Saša Todorović u svom radnom prostoru 

Saša Todorović iz Vlasotinca živi od ikona. Za desetak godina uradio je više od 400 duboreza sa likovima svetaca, a barem trećina je završila u Kazneno-popravnom zavodu u Nišu u kojem je, upravo zbog ikona, proveo tri i po godine na izdržavanju kazne.
O neobičnom životnom putu samoukog umetnika razgovarali smo u njegovoj kući u Vlasotincu, u sobi prepunoj umetničkih dela. U sobi površine nešto više od 16 kvadrata, pored kreveta i radnog stola, mesta ima samo za skulpture, ikone i duboreze. Na zidovima više od 80 radova na kojima je, kako sam kaže, najduže radio i na drvetu koje je bilo najteže za obradu. Zato su mu, valjda, i najdraži. A sve je, kako to već obično biva, počelo slučajno.

Proganja ga učinjeno delo


- Radio sam kao čuvar na gradilištu u Boru i imao vremena napretek - seća se ovaj tridesetsedmogodišnji momak svojih početaka. - Pre toga u jednoj galeriji video sam ikone u drvetu i pomislio da bih i sam mogao nešto da napravim. Najpre sam radio pirografiju, crtanje užarenom iglom ili žicom po drvetu, a nešto kasnije i sam duborez. Kada sam se vratio kući, u Vlasotince, pokazao sam svoje radove ljudima iz Kulturnog centra. Bili su oduševljeni, organizovali su mi izložbu i dali krupan podsticaj da nastavim da radim.
Sticajem okolnosti, ikone su mu promenile život, ali i donele brojne probleme. Ubrzo su počeli da ga opsedaju nakupci, ali način na koji oni rade, očigledno, nije mogao da razume.
a

Prijateljstvo sa osuđenikom na smrt

U zatvoru u Nišu Saša se upoznao i sprijateljio sa našim najpoznatijim osuđenikom na smrt Vučkom Manojlovićem. Već je 26 godina u zatvoru, od kojih je čak 20 godina svaki dan iščekivao da mu bude i poslednji.
- Reč je o mirnom, tihom i veoma skromnom čoveku - seća se Saša. Zanimljivo je da nikada ne prima poklone od ljudi u koje nema poverenje. Ipak, bio je veoma srećan kada sam mu poklonio duborez Bogorodice i Hrista.

- Davao sam radove jednom čoveku koji ih je prodavao kao svoje - seća se Saša najtežih trenutaka u svom životu. - To mi nije smetalo, jer smo živeli od prodaje, roditelji i mlađi brat dugo nisu nigde radili. Preprodavac, međutim, očigledno nije imao nameru da plati. Kada sam otišao kod njega i tražio pare, posvađali smo se i počeo je da me udara. Bio je mnogo krupniji i jači od mene, uplašio sam se i instiktivno ga ubo nožem koji se zatekao na njegovom stolu. Čovek je nastradao, a ja sam, zbog prekoračenja nužne odbrane, dospeo u zatvor gde sam proveo tri i po godine.
Zatvor mu nije teško pao, ali učinjeno delo jeste. Povukao se u sebe i sve više vremena provodio u izradi ikona. Neretko i duže od 12 sati provodio je u radionici gde je na drvenim oblicama rezbario likove svetaca. Trud nije ostao nezapažen da bi na takmičenju svih kazneno-popravnih zavoda 2009. godine osvojio i prvu nagradu za svoje radove.
- Više od 100 duboreza poklonio sam zatvoru u Nišu, ali i brojnim prijateljima - kaže Saša. - Tamo sam i najviše naučio o ovoj tehnici, pa se to, nekako, i podrazumevalo.

Iz zatvora u kućni pritvor

Nakon izlaska iz zatvora, Saša se zatvorio u kuću iz koje retko izlazi. Njegov jedini svet je soba u kojoj radi.
- Pretežno radim ručno uz pomoć alata koji, takođe, sam pravim - priča. - Duboreze uglavnom radim na oblicama lipe, oraha, jasena, trešnje i crvene vrbe.   Nešto uradim za dva-tri dana, ali za pojedine mi je potrebno i desetak dana. Iz kuće izlazim samo kada želim da obiđem neku crkvu ili manastir. Najteže je uraditi lice i oči, potrebna je velika koncentracija, ali mi polazi za rukom.
Sve što uradi, majka Ljiljana, mlađi brat Dragoljub i otac Radomir kasnije prodaju ispred crkve ili na pijaci u Vlasotincu. Ponekad, za praznik, odu i do obližnjih mesta, ali od ovog posla jedva da mogu da sastave kraj s krajem.
- Prodamo tek toliko da imamo za osnovne potrebe - priča majka Ljiljana. - Ali nije sve ni u tome. Kada osetim da je reč o iskrenom verniku, dajemo ispod cene, neretko čak i poklanjamo. Jedino ne radimo više sa preprodavcima, pa makar nam ponudili i mnogo novca.  Dovoljno je da zaradimo za pun tanjir, a sve drugo će doći samo po sebi.

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati