Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Samnji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Neobičan životni put Saše Todorovića, samoukog umetnika iz Vlasotinca
Tehniku duboreza usavršio na robiji
Zatvor: Ikone mu odredile životni put, ali i donele brojne nevolje zbog kojih je tri i po godine proveo u KPD u Nišu.
s
Galerija ikona Saša Todorović u svom radnom prostoru
O neobičnom životnom putu samoukog umetnika razgovarali smo u njegovoj kući u Vlasotincu, u sobi prepunoj umetničkih dela. U sobi površine nešto više od 16 kvadrata, pored kreveta i radnog stola, mesta ima samo za skulpture, ikone i duboreze. Na zidovima više od 80 radova na kojima je, kako sam kaže, najduže radio i na drvetu koje je bilo najteže za obradu. Zato su mu, valjda, i najdraži. A sve je, kako to već obično biva, počelo slučajno.
Proganja ga učinjeno delo
- Radio sam kao čuvar na gradilištu u Boru i imao vremena napretek - seća se ovaj tridesetsedmogodišnji momak svojih početaka. - Pre toga u jednoj galeriji video sam ikone u drvetu i pomislio da bih i sam mogao nešto da napravim. Najpre sam radio pirografiju, crtanje užarenom iglom ili žicom po drvetu, a nešto kasnije i sam duborez. Kada sam se vratio kući, u Vlasotince, pokazao sam svoje radove ljudima iz Kulturnog centra. Bili su oduševljeni, organizovali su mi izložbu i dali krupan podsticaj da nastavim da radim.
Sticajem okolnosti, ikone su mu promenile život, ali i donele brojne probleme. Ubrzo su počeli da ga opsedaju nakupci, ali način na koji oni rade, očigledno, nije mogao da razume.
a
Prijateljstvo sa osuđenikom na smrt
U zatvoru u Nišu Saša se upoznao i sprijateljio sa našim najpoznatijim osuđenikom na smrt Vučkom Manojlovićem. Već je 26 godina u zatvoru, od kojih je čak 20 godina svaki dan iščekivao da mu bude i poslednji.
- Reč je o mirnom, tihom i veoma skromnom čoveku - seća se Saša. Zanimljivo je da nikada ne prima poklone od ljudi u koje nema poverenje. Ipak, bio je veoma srećan kada sam mu poklonio duborez Bogorodice i Hrista.
Zatvor mu nije teško pao, ali učinjeno delo jeste. Povukao se u sebe i sve više vremena provodio u izradi ikona. Neretko i duže od 12 sati provodio je u radionici gde je na drvenim oblicama rezbario likove svetaca. Trud nije ostao nezapažen da bi na takmičenju svih kazneno-popravnih zavoda 2009. godine osvojio i prvu nagradu za svoje radove.
- Više od 100 duboreza poklonio sam zatvoru u Nišu, ali i brojnim prijateljima - kaže Saša. - Tamo sam i najviše naučio o ovoj tehnici, pa se to, nekako, i podrazumevalo.
Iz zatvora u kućni pritvor
Nakon izlaska iz zatvora, Saša se zatvorio u kuću iz koje retko izlazi. Njegov jedini svet je soba u kojoj radi.
- Pretežno radim ručno uz pomoć alata koji, takođe, sam pravim - priča. - Duboreze uglavnom radim na oblicama lipe, oraha, jasena, trešnje i crvene vrbe. Nešto uradim za dva-tri dana, ali za pojedine mi je potrebno i desetak dana. Iz kuće izlazim samo kada želim da obiđem neku crkvu ili manastir. Najteže je uraditi lice i oči, potrebna je velika koncentracija, ali mi polazi za rukom.
Sve što uradi, majka Ljiljana, mlađi brat Dragoljub i otac Radomir kasnije prodaju ispred crkve ili na pijaci u Vlasotincu. Ponekad, za praznik, odu i do obližnjih mesta, ali od ovog posla jedva da mogu da sastave kraj s krajem.
- Prodamo tek toliko da imamo za osnovne potrebe - priča majka Ljiljana. - Ali nije sve ni u tome. Kada osetim da je reč o iskrenom verniku, dajemo ispod cene, neretko čak i poklanjamo. Jedino ne radimo više sa preprodavcima, pa makar nam ponudili i mnogo novca. Dovoljno je da zaradimo za pun tanjir, a sve drugo će doći samo po sebi.
Izvor: PRESS
Nema komentara.