Povećaj veličinu slova
Vrati na prvobitnu veličinu slova
Samnji veličinu slova
štampaj
štampaj
Pošalji prijatelju
Boban Kostadinović iz staroplaninskog sela Pokrovenik jedan je od poslednjih potkivača u ovom kraju
Potkovice više ne donose sreću
Tradicija - Porodični zanat, koji traje nekoliko vekova, uskoro neće imati ko da nastavi. Sve je manje goveda, pa nema ni posla
1
Potkivača je nekada bilo po nekoliko u svakom selu. Danas se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Ovaj izuzetno težak zanat, neretko i opasan, Boban je naučio od svog oca Blagoja, a ovaj od svog ujaka. Kada i on jednog dana prestane njime da se bavi, ugasiće se tradicija duga nekoliko vekova.
- Potkivanjem se bavim od 1987. godine - priča nam Boban. - Tada je to bio veoma isplativ zanat, radio sam sa ocem i dobro smo zarađivali. Sećam se da smo dnevno potkivali i po desetak pari goveda, a danas... Posla skoro da i nema, jedva ako potkujemo jedan ili dva para u tri-četiri meseca.
Nevolja je i u tome što je sve teže pronaći materijal za ovaj posao, samim tim je i skuplji, pa zarade skoro da i nema.
- Sami pravimo potkovice, ali kupujemo i klince i gvožđe, tako da, kada se sve sabere, skoro da ništa i ne ostane - žali se. - Ipak, zavoleo sam ovaj zanat i nikako ne bih želeo da se baš sa mnom ugasi tako duga porodična tradicija.
A
Zašto je bila simbol sreće?
Prema Bobanovim rečima, potkovica nije bez razloga bila simbol sreće.
- U davnim vremenima konj je bio čovekov nerazdvojni saputnik - kaže nam. - Kada bi nekom konju tokom putovanja pukla ili ispala potkovica, dalje ne bi moglo da se nastavi, pa bi vlasnik imao veliku muku dok ne stigne do prve kovačnice. Velika sreća mu je bila ako bi tada, negde na putu, pronašao potkovicu koja je ispala drugom konju, pa se i danas u narodu veruje da će svakog ko je pronađe pratiti velika sreća.
Prema Bobanovim rečima, najveće umeće je potkovati kravu koja ima ravne „tabane".
- Osim ljudi, i pojedine krave imaju ravne tabane, odnosno kopita - kaže Boban. - Tada je potrebno naročito umeće, jer potkovicu treba posebno oblikovati i prilagoditi kopitu, inače krava neće moći normalno da hoda.
I njegov otac Blagoje, vitalni sedamdesetogodišnjak, priznaje da je ovo težak, često i opasan posao.
- Konje je mnogo lakše potkivati nego krave - kaže Blagoje, koji i danas, s vremena na vreme, pomaže sinu. - Da bi joj se uopšte stavile potkovice, krava se najpre mora oboriti na bok. Do pre dve decenije to smo radili ručno, sami smo prevrtali kravu, što i nije bilo tako teško u odnosu na prave grdosije od volova, teških 900 i više kilograma. Dovoljan je, recimo, samo jedan udarac kopitom pa da čovek nastrada. Pre desetak godina napravili smo mehanizam pomoću kojeg se krava najpre podigne, a zatim polako, pomoću specijalnih pojaseva, prevrne na bok. Time nam je znatno olakšan posao, a sam postupak za kravu je potpuno bezbolan.
3
- U našu radnju danas krave dovode meštani iz petnaestak staroplaninskih sela u Srednjem Visoku, a nekada smo imali toliko posla da nismo stizali da odradimo i krave iz našeg sela. Do sedamdesetih godina u Pokroveniku bilo je više od sto kuća, a u svakoj je živelo najmanje desetak ukućana. A sada jedva da životari sedamdesetak staraca. Domovi se gase i ako se ovako nastavi, za desetak godina neće biti nikog - sa knedlom u grlu govori Blagoje.
Kostadinovići su nekad od ovog zanata izdržavali celu porodicu, podigli kuću u Pirotu i lepo živeli, a danas rade isključivo da bi očuvali tradiciju. Dokle, ne znaju ni oni sami.
Izvor: PRESS
Nema komentara.