Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

Began Sunić ceo životni vek proveo uz bubamaru

05. 11. 2011.  - Autor: Saša Trifunović, Loznica

Otvorio fudbalski muzej u svojoj kući

Više od igre - Bio je igrač, trener i sportski rukovodilac, ali bez najvažnije sporedne stvari na svetu ne može ni kao penzioner

1
Igrao je Šaban Šaulić u Poletu, ja sam ga trenirao, bio je dobar i perspektivan fudbaler, ali eto ode u muzičare - Began Sunić

Fudbal se voli ili ne voli, ali za Begana Sunića (73) iz Loznice najvažnija sporedna stvar na svetu oduvek je bila više od igre, čak i smisao života.

Duže od četiri decenije proveo je na terenu ili pored njega, bio je fudbaler, trener i sportski rukovodilac, da bi tmurne, penzionerske dane, danas trošio u neobičnom Muzeju fudbala, koji je sam osnovao.

U lozničkom naselju Klupci, u prostoriji jedva nešto većoj od 12 kvadrata, sabralo se više od 400 zastavica domaćih i stranih fudbalskih timova, više od 150 pehara, mnoštvo zahvalnica i fudbalskih lopti, i mnogo toga drugog što je Began marljivo prikupljao tokom cele svoje karijere na terenima širom stare Jugoslavije. Među brojnim fotografijama, izdvajaju se one sa slikama fudbalera Crvene zvezde, kluba za koji navija od malih nogu, ali i lokalne ekipe FK „Polet", u kome je prošao praktično sve, od igrača i trenera, pa sve do doživotnog predsednika kluba.

Radovao se kao malo dete

- Fudbalska „groznica" me trese čitav život, ali uspomene prikupljam i sabiram tek poslednjih tridesetak godina - priča nam Began, dok nam pokazuje eksponate. - Za mene je u kući ovo bio sam fudbalski kutak, ali prijatelji rekoše da je to muzej u pravom smislu reči, pa sam ga i sam tako nazvao. Jedino mi je žao što nemam više prostora, jer „materijala" imam da popunim najmanje još jedan.

Fudbalom se ozbiljno „zarazio" 1957. godine, kada je zaigrao u lokalnom Poletu. Dve decenije kasnije, u istom klubu kopačke je zamenimo vrućom trenerskom stolicom. Kažu da je kao trener bio „živa vatra", da su mnogi na utakmice dolazili samo da bi njega gledali. Tokom igre bi sve vreme šnirao gore-dole duž aut-linije, dobacivao i galamio, a kada bi njegov tim dao gol, često je znao da skače od sreće, da se prevrće preko glave i raduje kao malo dete. Znao je, međutim, i da „padne u nesvest" kada bi lopta završila u mreži njegovih pulena. Među navijačima je bio izuzetno popularan, a igrači bi ga neretko na leđima poneli od igrališta do centra Loznice, udaljenog oko dva kilometra. Naravno, sve uz pesmu „Amerika ima Regana, a Loznica Begana".

- Bilo je to drugo vreme, igralo se iz ljubavi i navijalo strasno, iz srca... - sa setom se priseća doživotni, počasni predsednik FK „Poleta", i dodaje: - Nisam znao da se štedim, nekad sam i preterivao, ali za mene je fudbal sve. Koštalo me je to i zdravlja, operisao sam srce, ali takvih vremena više nema.

Organizovao je Began i fudbalske turnire, pozivao muzičare i pravio koncerte, a zajedno sa Šabanom Šaulićem, svojim bivšim igračem, u nekadašnjem lozničkom preduzeću „Zidar" osnovao je i istoimeni fudbalski klub.

- Igrao je Šaban u Poletu, ja sam ga trenirao, bio je dobar fudbaler, ali eto, ode u muzičare - priča sa žaljenjem, dok gledamo njihovu zajedničku fotografiju.

Kako Zvezda igra, dobro je da sam živ

Zbog zdravstvenih problema prestao je da ide na utakmice, ali bez fudbala nije mogao. Otud, možda, i ova neobična zbirka, ali i dokumentacija koju Began, iz hobija, svakodnevno prikuplja. Do sada je popunio na desetinu svezaka sa svim podacima o utakmicama, bez obzira na to da li je reč o prvenstvima Španije, Engleske, Francuske, Italije ili Srbije. Beleži rezultate svakog kola, sastave timova, klubova ili reprezentacije, strelce, datum odigravanja, o kakvom je takmičenju reč (prvenstvena, prijateljska, kup UEFA, Liga šampiona, reprezentacija, evropsko ili svetsko prvenstvo...) i, naravno, sam rezultat. Do sada je upisao oko 3.000 utakmica. Nema ga na utakmicama, što ne znači da se zbog fudbala manje nervira.

- Izuzetno mi je žao što nećemo učestvovati na Evropskom prvenstvu - priča nam Began. - Imamo odlične igrače, ali ne i reprezentaciju, nikako da se uklope. Volim da gledam Srbiju i Zvezdu, ali njih više ne možeš da pratiš bez „bromazepana". Svaka greška me užasno nervira, a onda je tableta jedini spas. Kada je Zvezda nedavno u poslednjem minutu primila gol, kada je od gotovog napravila veresiju, prosto sam se razboleo. Znam, naravno, da se ne treba nervirati, ali šta ću kad sam takav.

Njegov fudbalski muzej ima posetioce, svrate prijatelji i znatiželjnici, pa im Began prepričava svoje dogodovštine sa „zelenog tepiha". Nada se da će i njegovi puleni, igrači Zvezde i reprezentacije, konačno zaigrati na pravom nivou, a onda će i njegovo srce biti mirnije, isto ono koje kuca jedino za fudbal. 

Izvor: PRESS

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage