Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

08. 12. 2017.

Preporuka za čitanje: Aleksandar Đuričić - "Čuvarkuće: udovice pisaca“

One su čuvarkuće, kućepaziteljke ovekovečene žudnje, ogledala besmrtnika, svetlucavi odrazi divova, Muze iz senke, Euridike Orfejima. Bez njih, naših velikana, svi patimo, one tuguju najviše.

Preporuka za čitanje: Aleksandar Đuričić - "Čuvarkuće: udovice pisaca“

Foto:B92.net

Crnina je njihova sudbina i uniforma – ali one nisu vojska spasa. Udovice pisaca, vezuju nas svojim životima za besmrtna dela svojih muževa, produžavajući kult sećanja na njih. Ova magijska vrsta idolopoklonstva, razotkrivanje intime književnih genija, hranom bogova okrepljuje dušu. Oni, kao i svetitelji crkve, postaju još veći, nakon svoje fizičke smrti.

Ljiljana Pekić, nastavila je da živi nakon smrti svog Bore alijas Duška, kako su ga zvali članovi porodice i svi intimni prijatelji, brinući se o njegovoj zaostavštini, audio zapisima, reizdanjima njegovih knjiga. Ljubav bračnog para Pekić potrajala je 34 godine, a već je 25 godina prošlo od njegove smrti. Interesantno je da Ljiljana Pekić danas, šest decenija nakon što je prvi put ušla u njegovu orbitu, stanuje u ulici Borislava Pekića, na Vračaru.

Za Miku Oklopdžića i njegovu suprugu Branu sve je počelo u Beogradu, u kultnoj kafani „Resava“, uz jecanje ciganske violine. Poznanstvo dugo 38 godina i zajedništvo dve godine kraće, prekinuto je Mikinom smrću 2007. Kao i Pekići, i Oklopi su morali u stranstvovanje, prvi u London, drugi u Kaliforniju. Obe dame su izdržavale porodicu u belom svetu, baveći se istim poslom, dok su njihovi muževi pisali „za fioku“.

Između profesora Milorada Pavića i njegove studentkinje Jasmine nije planula samo ljubav, erotska i renesansna, već i uzajamno strahopoštovanje. Da u ljubavi nema pravila, govori i razlika u godinama između njih, koja za prstohvat premašuje tri decenije. Danas, Jasmina je živi eksponat u legatu Milorada Pavića, otvorenom u saloncu na Dorćolu, u kojem su živeli, spava sa dve burme i čeka da joj njen dragi dođe u san, prostor u kojem se može voditi ljubav između ljubavnika koji pripadaju različitim svetovima.

Antonije Isaković i Leposava Milin bili su ljubavni partneri i profesionalni rivali. Njihovu ljubav kalile su prepreke, osude, zavist, kao usijano gvožđe pod kovačkim mehom.

Zbog Ljiljane, lepe stjuardese na interkontinentalnim letovima, Moma je bio jedini Kapor koji se razveo, „ostali Kapori su ubijali svoje žene na spavanju“ kozerski je dodavao veliki pisac.

Moma, čija je mama zaklonila njegovo telo prilikom bombardovanja 1941, i poginula, i Oskar, čiji je brat Mirko, ubijen umesto njega u Jasenovcu, napisao je pesmu „Trema smrti“ kojom rekonstruiše krvlju svoje poezije, smrt za koju je sebe smatrao odgovornim.

Stan koji je Oskar Davičo imao u Rovinju, kupio je lako, bez velikog šparanja i finansijske gimnastike, samo od jedne književne nagrade (AVNOJ-eve). Danas se od NIN-ove nagrade može prisvojiti cirka pet do deset kvadratnih metara stana, toliko su književne nagrade obezvređene, a teško da će je neko drugi poput Oskara tri puta dobiti, pa da napabirči hipotetičkih 15 do 30 kvadrata životnog prostora. Ostali će preživljavati u oskudici.

Ljubav između Oskara i Branke, zemaljske stjuardese, krunisana je Oskarovim kasnim očinstvom, u 68. godini života.

Mirko Kovač, Petru Krdu, Libero Markoni, Đorđe Lebović, Antonije Isaković, Momo Kapor, Mika Oklop, Milorad Pavić, Borislav Pekić, otkrivaju nam svoje neodoljive, intimne tajne putem promuklih i zavodljivih šaptačica, oličenim u njihovim životnim saputnicama, koje su njih, književne gorostase, opčinile, a koje odolevaju s ove strane života, boreći se sa melanholijom i usamljenošću, legatima, zaostavštinom, reizdanjima i prevodima svojih muževa, ponekad i sa brojnim avetima i vetrenjačama.

Borislav Pekić 3.500 stranica „Zlatnog runa“ prekucavao je na pisaćoj mašini sedam puta. Davičo je neprekidno dopisivao svoju prozu i poeziju. Pisao je latinicom, rasporedivši materijal čak na tri radna stola, u sveskama, ceo dan, ustajući u zoru, ležući u postelju najkasnije u 22h. Vrata njegove radne sobe držao je otvorena. Za Mirka Kovača „tamo gdje je kompjuter, tamo je dom“. Da li je za pisca važnija gumica ili olovka, saznaćete kroz Kovačevu i Pekićevu vizuru.

Da li su spavali na slanim ili slatkim jastucima, bili krotki ili prgavi, kratkog fitilja ili dugotrpeljivi, nežni ili divlji, ljuti ili gorki, da li su bili sačinjeni od leda ili vatre, bunta ili proroštva – raspredaće vam naširoko ovo štivo. Saznaćete u koliko su sati ustajali, na koji način pisali, kakve su im bile radne navike, odnosi sa drugim piscima, izdavačima, čitaocima, kakvi su bili kao ljudi, prijatelji, da li su se družili sa kolegama ili mimo literarnih svetova, da li su putovali ili stranstvovali, bili neprimetni ili bučni. Da li su bili apatridi, beskućnici, na marginama društva ili državni, popularni i nagrađivani pisci, koja politička uverenja su imali, da li su bili apolitični ili polemični, koga su voleli a koga mrzeli...

Kakvi su naši idoli bili? Odgonetaju nam njihove Muze koje su ih videle gole. Pijane, mamurne, bolesne, uplašene i besmrtne.

Izvor: b92.net

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage

Anketa

Možete li da zamislite život bez Android telefona!?

Ma kakvi, ne znam gde mi je glava ako mi telefon nije pri ruci!

Ne, previše sam se navikao na sve mogućnosti koje moderni telefoni pružaju!

Naravno da mogu, ni nemam takav telefon, niti mi treba!

Uspaničim se čim mi se baterija isprazni, zavisan sam od svog smart telefona!

Nemam telefon uopšte!

Rezultati