Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

25. 10. 2017.

Ko je bila Dijana Budisavljević?

Knjiga "Dijanina lista", romansirana biografija Dijane Budisavljević, žene koja je tokom Drugog svetskog rata spasila više hiljada srpske dece iz logora u NDH, iz pera austrijskog pisca Vilhelma Kuesa, jedno je on najznačajnijih izdanja na štandu Samizdata B92 na 62. Beogradskom sajmu knjiga.

Ko je bila Dijana Budisavljević?

Foto:b92.net

Vredan predgovor ovom značajnom izdanju napisao je istoričar Milan Koljanin. Predgovor prenosimo u celini:

Knjiga austrijskog pisca i publiciste Vilhelma Kuesa pod naslovom Dijanina lista pojavljuje se pred srpskim čitaocima već nekoliko meseci posle njenog objavljivanja u Austriji kod ugledne izdavačke kuće Tirolija. Za to su postojali dobri razlozi, kako zbog teme kojoj je knjiga posvećena, tako i zbog načina na koji je ona predstavljena čitaocima.

Naša javnost je upoznata, ali ni približno u dovoljnoj meri, s jednom od najvećih humanitarnih akcija tokom Drugog svetskog rata ne samo na tlu podeljene i okupirane Jugoslavije nego i u Evropi pod okupacijom ili dominacijom nacističke Nemačke. Reč je o akciji spasavanja više hiljada srpske dece iz logora Nezavisne Države Hrvatske čiji spiritus movens je bila Dijana Budisavljević, rođena Obekser, poreklom iz Insbruka. Objavljivanje ove knjige na nemačkom jeziku pokazuje da za ovu temu postoji zanimanje i u austrijskoj javnosti. To je svakako rezultat interesovanja za istorijske teme koje su malo poznate ili su nepoznate, ali i zanimanja za takozvanu drugu stranu rata. Pažnja široke javnosti usmerena je i na humanu stranu tog strašnog rata, uz akcije spasavanja, čemu su svakako doprinela sredstva masovnih komunikacija, pre svega film. Zahvaljujući filmu o spasavanju velike grupe poljskih Jevreja koju je organizovao Oskar Šindler, o čemu je Stiven Spilberg 1993. snimio film, ova akcija je postala veoma poznata najširem krugu publike. Stoga ne čudi da je Vilhelm Kues svoju knjigu naslovio sa Dijanina lista jer to jasno asocira na temu knjige i njenu junakinju.

Pred srpskim čitaocem je knjiga kojoj nije lako odrediti žanr. Već posle nekoliko pročitanih strana moguće je uveriti se da je reč o vešto pisanom romanesknom štivu kompoziciono dobro uobličenom i strukturisanom, čime je sam sadržaj dobio na sugestivnosti. Istovremeno, odmah je jasno da je autor svoje izlaganje zasnovao na korišćenju izvora i istoriografskih dela koja u većoj ili manjoj meri dodiruju samu temu. Svoj metod on je objasnio na sledeći način: ustvrdivši da istorijski izvori nisu dovoljno pouzdani niti objavljeni na odgovarajući način, on je odlučio da je najbolja forma izlaganja romaneskna. Njegova ocena o izvorima u prvom redu se odnosila na dnevnik Dijane Budisavljević, koji je pisan u originalu na nemačkom jeziku. Sam dnevnik, koji je na hrvatski jezik prevela i priredila za štampu njena unuka Silvija Sabo, glavni je autorov izvor i čini okosnicu samog izlaganja. Na više mesta autor je citirao pojedine delove iz dnevnika, a sam dnevnik je izvanredan istorijski izvor koji pruža mnoštvo prvorazrednih podataka.

Jedno od pitanja koja se nameću čitaocu Kuesove knjige jeste: zašto akcija spasavanja dece iz ustaških logora, i pored njenog značaja, tako dugo nije imala odgovarajuću pažnju javnosti? Iako i sam autor daje odgovore na ovo pitanje, neke činjenice treba posebno naglasiti. U našoj javnosti i publicistici vezanoj za temu Drugog svetskog rata dugo je vladao takozvani herojski narativ, koji je imao i svoju političku funkcionalizaciju. Socijalistička Jugoslavija je svoj legitimitet zasnivala i na „tekovinama antifašističke borbe“, odnosno na uspešno izvedenoj socijalnoj revoluciji. Kada je reč o zločinima, za njih su okrivljivani ne samo okupatori, nego i njihovi domaći sledbenici. U tome je postojala određena simetrija zločina i zločinaca obično izražavana pandanom ustaša i četnika. U takav narativ nije bilo lako uklopiti ono što nije bilo vezano za borbu, oružani sukob, velike bitke i pobede. To je delom bilo odraz stanja u istoriografiji koja je tek od sedamdesetih godina prošlog veka počela da otvara nove teme i uvodi metodološke inovacije u izučavanje perioda Drugog svetskog rata. Na takvo stanje su uticali i nedostupnost istorijskih izvora, i određena ideološka ograničenja tako da je to svakako bila „istoriografija pod nadzorom“.

Akcija spasavanja srpske dece iz ustaških logora u svom punom obimu otpočela je posle operacije nemačkih i snaga NDH u Bosanskoj Krajini i na Kozari, juna i jula 1942. Tada je cela jedna velika oblast, naseljena gotovo isključivo Srbima, uništena. Posle užasnih pokolja tokom same operacije, desetine hiljada osoba svih uzrasta je deportovano u najveći koncentracioni logor i logor smrti ustaške države, Jasenovac. Veliki broj zatočenika je odmah ubijen, dok je jedan broj muškaraca i žena upućen u logore u Nemačkoj ili Norveškoj, direktno ili preko logora na Beogradskom sajmištu. Pre deportovanja od žena su oduzeta deca, čak iako se radilo o sasvim malim bebama. Tako se početkom leta 1942. u ustaškim logorima u Jasenovcu, Staroj Gradiški i okolini našlo više hiljada srpske dece odvojene od roditelja, među kojom je ubrzo nastao pomor od gladi i bolesti. Jedna velika grupa dece je usmrćena otrovnim gasom u logoru Stara Gradiška. Potpuno uništenje ovih malih zatočenika sprečila je akcija koju je vodila Dijana Budisavljević, tada već sa širokim krugom saradnika.

Iako je o akciji spasavanja relativno dosta pisano, ona je predstavljana javnosti na jedan specifičan način. Naglašavano je pre svega da se radi o deci, a često je samo iz konteksta moglo da se shvati da su to srpska deca i da je reč o zbivanjima koja su deo politike ustaške države da uništi srpski narod. Sistematsko istraživanje masovnog stradanja srpske dece nije obavljeno sve do devedesetih godina prošlog veka, kada je javnost u radovima Dragoja Lukića upoznata s pravim razmerama tragedije. Lukić je koristio i jedan novi, javnosti nepoznat, istorijski izvor, dnevnik Diane Budisavljević. Njeno ime je do tada u vezi sa akcijom spasavanja pominjano samo uzgred, ili nije ni pominjano.

Iako je od oktobra 1941. bila inicijator i organizator akcije spasavanja srpske dece iz logora, u koju su se kasnije uključile desetine drugih ljudi, Dijana Budisavljević se nije uklapala u zvaničan istoriografski narativ o Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji. U njemu su uvek u prvom planu bili Komunistička partija Jugoslavije i njene organizacije, tako da je i akcija spasavanja dece iz logora predstavljana kao njihovo delo. U stvarnosti, akcija je bila plod lične inicijative Dijane Budisavljević i ona je nastojala da tako i ostane, mada joj je bilo jasno da su u nju uključeni i komunisti. Ona je pred očima imala isključivo humane motive i svaka pomoć u spasavanju hiljada dece od sigurne smrti bila je dobrodošla. Drugim rečima, govoreći rečnikom tog vremena, ona nije bila „organizovana“, a ni neke druge okolnosti joj nisu išle u prilog. Ona je bila Austrijanka i sa svojim mužem dr Julijem Budisavljevićem pripadala je zagrebačkoj društvenoj eliti i krugu malobrojnih Srba koji su pošteđeni progona u ustaškoj državi. Za nosioce nove vlasti to se graničilo sa kolaboracijom. Osim spasavanja dece iz logora, njihovog lečenja i zbrinjavanja, svakako jedan od najvećih rezultata humanitarne akcije koja je dobila ime po samoj Dijani Budisavljević bilo je formiranje kartoteke spasene dece. Ona je znala da će posle oslobođenja tu kartoteku preuzeti neka državna ustanova. Međutim, bila je teško povređena načinom na koji su joj nove vlasti oduzele kartoteku sa znacima koje je samo ona mogla da dešifruje, kao i isključivanjem iz rada na pomoći razdvojenim porodicama. Pred kraj života ona se sa mužem preselila u rodni Insbruk, gde je i umrla.

No, vratimo se knjizi koja je pred čitaocima. Iako se Kues pre svega oslanjao na dnevnik Dijane Budisavljević, njegov izvor su bila i svedočenja drugih učesnika akcije spasavnja, kao i obimna istoriografska literatura. Romaneskna forma izlaganja je autoru dala izvesnu slobodu u tumačenju događaja, ali je on donekle sebe obavezao na to da njegovo izlaganje bude u skladu sa istoriografski utvrđenim činjenicama. Na to upućuje ne samo obiman spisak izvora, nego i pogovor. U njemu je autor dao i svoju ocenu istorijskog perioda kojem je knjiga posvećena, kao i istoriografije i uticaja političkih događaja na nju, pogotovo u vreme raspada Jugoslavije u poslednjoj deceniji prošlog veka. Istorija Jugoslavije u Drugom svetskom ratu, kao i istorija Nezavisne Države Hrvatske, izuzetno su složene istoriografske teme. Njihovo razumevanje i interpretacija veliki su izazov ne samo za publiciste kao što je Kues nego i za profesionalne istoričare. Stoga i ne čudi da se u izlaganju mogu naći ocene i opisi događaja koji ne slede istorijski utvrđene činjenice ili to čine samo delimično. Na neke od njih autor ovih redova je ukazao u svojim primedbama na odgovarajućim mestima. Kako se Kuesova knjiga ne može analizirati kao istoriografski rad, treba razumeti da su to samo najosnovnije napomene. I pored toga, treba naglasiti da je autor uspeo da prikaže magistralne istorijske tokove i njihove aktere, odnosno da čitaocima predstavi i akciju dobrotvorne organizacije Diane Budisavljević i okolnosti u kojima su se one odvijale.

Glavni junak ove knjige je svakako Dijana Budisavljević. Pored nje pred čitaocem je cela galerija likova, od predstavnika ustaških vlasti, nemačkih oficira, lekara, ustaških policajaca i komandanata, verskih velikodostojnika i humanitarnih radnika. Koristeći književne metode, pre svega dinamično izlaganje i dijaloge, Kues je uspeo verno da dočara ono što je bilo osnovno: atmosferu masovnih progona i smrti. On je nedvosmisleno pokazao da je masovno umiranje srpske dece u logorima bilo deo planiranog uništenja srpskog naroda u ustaškoj državi. Nije umanjivao ni odgovornost nemačke vojske i njenih komandanata, pri čemu je isticao licemernost politike nacističke države. Njoj je trebao pacifikovani prostor koji je izvor jeftine radne snage i drugih resursa. Istovremeno, pokazalo se da je nemački uticaj u ustaškoj državi izuzetno jak i da je reč nemačkih oficira odigrala značajnu ulogu u akciji spasavanja srpske dece iz ustaških logora. I tu je uloga Dijane Budisavljević bila nezamenljiva jer se zahvaljujući njenoj upornosti i društvenim vezama usporio mehanizam masovnog ubijanja, što je omogućilo spas nekoliko hiljada dece od sigurne smrti iz ustaških logora.

Knjiga Vilhelma Kuesa Dijanina lista ima izuzetan značaj za upoznavanje široke javnosti sa jednim tako značajnim humanitarnim poduhvatom kakav je spasavanje srpske dece iz ustaških logora. Autor je uspeo u onome što je bilo najvažnije: da verno prikaže akciju spasavanja koju je organizovala Dijana Budisavljević, svu njenu dramatiku i njene glavne aktere, kao i celinu događaja i njihovu istorijsku pozadinu. Dramatika i tragika samih događaja bili su zahvalna tema upravo za ovakav način njihovog predstavljanja. Ponovo se pokazalo da su književna sredstva i njeni metodi veoma bliski istoriografiji i da njihova simbioza može da pruži značajne rezultate. Na kraju treba naglasiti da je ova knjiga među onim delima, bilo da su istoriografska u užem smislu reči, bilo da su dokumentarna ili romaneskna proza, koja na velika vrata uvode humani narativ u istoriju Drugog svetskog rata. Tek na taj način ta istorija dobija uverljivost i snagu univerzalne poruke.

Milan Koljanin, istoričar

Izvor: b92.net

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage