Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

01. 03. 2017.

"Život u raju" Borisa Miljkovića: Strah i sloboda

Knjige koje uzburkaju javnost obično ispravljaju krive Drine, otkrivaju nove istorijske činjenice ili uriniraju po nečijoj slavi. U slučaju zbirke priča Život u raju to nije slučaj. Borisu Miljkoviću cilj nije šokiranje javnosti, to je bar lako izvesti jer je šok postao kliše kao sredstvo u literaturi, već je razlog pisanja jasan i očigledan; jednostavno, autor je želeo ispričati priču na najbolji mogući način. Tačka.

"Život u raju" Borisa Miljkovića: Strah i sloboda

Foto:B92.net

Svaka priča ima meru, sve su zaokružene i kompaktne. Ništa ne škripi. Odavno se nije pojavila slična proza, naročito ako imamo u vidu da pisci objavljuju kratke priče sa ciljem da zakrpe period između dva romana. Možda su tome doprineli izdavači tvrdeći da se kratke priče prodaju slabije od romana. U tom vakuumu, ove priče su osveženje, naročito zato što su romaneskne. Nije da se baš iz svake može izvezati roman, ali „nije da nije, a nije ni da nije“ jer postoji mera, disciplina u pisanju i nepretencioznost. 

Ovo je proza lišena banalnosti, patetike i provincijalizma, a ipak nije puki eskapizam u elitizam, svojstven piscima željnim po svaku cenu pijedestala evropske književnosti. Bez autorasizma, on ispisuje prozu punu kosmopolitskog duha, koja je ipak namenjena publici sa ovih prostora. 

Čitaocima je omogućeno da zavire u ulice velikih gradova, da bace pogled sa balkona poznatih hotela, a ipak knjiga nije putopis. Sve fino upakovano, u kombinaciji sa sećanjima koja počinju ovde, ili su makar vezana za naš prostor i geografiju. 

Iako su posredi kratke priče, ipak je reč o velikim pričama, jer ostavljaju traga. Mera se najbolje vidi u slučajevima kad autor nagoveštava čitaocu „kad je dosta“, i stavlja do znanja da ne mora da kaže baš sve što zna, majstorski izbegavajući gomilanja i opšta mesta. Čini se da nijedna digresija nije slučajna, da za sve postoji povod. 

Cela zbirka je koncept, unutar kog se prepliću teme: umetnost, gradovi, terase, hrana, hoteli, advertajzing, ljubav, seks, civilizacije, performans, bol i istorija. Sve kreće od glavne teme, od sećanja, koja nisu po svaku cenu uspomene. 

Dok se prepliću pozornice za priče, od Kaira, Beograda, Londona, Moskve i Luštice, autor ne drami, ne lamentira nad starom državom iako je žali, već se igra, ne pametuje, pojednostavljuje svaku situaciju i što je najvažnije priča ono što zna najbolje. 

Pitanje koje uvezuje priče jeste: „Šta će biti posle?“ Svaka ima drugačiji ugao posmatranja sveta, ali se čuje isto: Šta će biti posle? 

Sećanja naravno kreću od roditelja, od oca, koji pred kraj života žali jer neće videti šta dolazi posle. Neće videti kraj filma. Nije to stanje razočaranosti, već znatiželja, ljudska. „Smrt i ceo jedan život.“ U sećanjima se nenametljivo prepliću sinhroniciteti i koincidencije. 

Autor kao izgovor za pisanje navodi činjenicu da je počeo da zaboravlja, što više zvuči kao motiv, nego kao alibi za priče. Ton svih priča je isti, a monotonija je izostala. Zvučne su kao kad se u modernom stanu koji po uređenju sliči galeriji pusti ploča sa starog gramofona. Svaka priča ište pažnju, kakvu zaslužuje prava priča ispričana u vreme društvenih mreža, manjka koncentracije i globalnog otuđenja. Pažnja! 

Miljković je otvorio špajz sećanja, prikazao kako Venecija tone pod balvanima iz Velebita, zašto je Antonioni svratio na FDU, objasnio ulogu terorizma u diplomatiji, a čitalac je dobio kartu za vožnju kroz privatni prostor nostalgije. Ne može se drugačije ispričati priča u kojoj život stane u običnu kesu, definisati nadrkana cura i smisao njenog života, opisati ljudi iz SFRJ koji tumaraju svetom i sudare se ponekad, dirnuti etimologija reči i značenje, a sve tako da život stane u običnu kesu, definisati nadrkana cura i smisao njenog života, opisati ljudi iz SFRJ koji tumaraju svetom i sudare se ponekad, dirnuti etimologija reči i značenje, a sve tako da „nema bola i patnje, jer sve je to usput“. 

To može u upečatljivim pričama Borisa Miljkovića, u knjizi Život u raju, gde se stvari nazivaju pravim imenom.

Izvor: b92.net

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage