Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

09. 01. 2017.

Dušan Kovačević: Napisaću knjigu o “Ko to tamo peva”

Pisac i scenarista o tragikomediji koju su kritičari proglasili najboljim srpskim filmom, značaju scenarija, istoriji našeg življenja, pišu Večernje novosti.

Dušan Kovačević: Napisaću knjigu o “Ko to tamo peva”

Foto:B92.net

Jugoslovenska kinoteka završila je 2016. organizovanjem izbora sto najboljih srpskih filmova snimljenih u periodu od 1911. do 1999. godine, koje će proglasiti kulturnim dobrom od izuzetnog značaja, što znači da će oni biti digitalizovani i sačuvani kao baština naše kinematografije.

Vrh liste, na osnovu glasova naših kritičara, pripao je tragikomediji “Ko to tamo peva”, po scenariju Dušana Kovačevića, u režiji Slobodana Šijana. Među “top deset” ostvarenja, uz “Skupljače perja” i “Tri” Aleksandra Saše Petrovića, “Kad budem mrtav i beo” i “Buđenje pacova” Živojina Žike Pavlovića, “WR - misterije organizma” i “Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT” Dušana Makavejeva” našla su se još četiri filma koja nose Kovačevićev potpis - “Maratonci trče počasni krug”, “Podzemlje”, “Balkanski špijun” i “Beštije”.

- Ovaj izbor Kinoteke je podsećanje na filmove koji su rađeni tokom prošlog veka - zahvaćen je ceo 20. vek, i izuzetno je dragocen - kaže Kovačević za “Novosti”. - Ovi filmovi će biti sačuvani od nestajanja, a mi ćemo imati mogućnost, kao i naredne generacije, da se sećamo vrednih ostvarenja i ljudi koji su odavno otišli, i koji su vrlo često zaboravljeni. Mislim na značajne filmove i stvaraoce između dva svetska rata i posle rata, koji su postavili temelj srpske kinematografije.

Govoreći o “srpskom filmu”, smatra Kovačević, mora se reći da naš film ne može biti apsolutno “čist”, zato što su u njegovom stvaranju, naročito u posleratnim godinama, učestvovali ljudi iz raznih krajeva, tako da u većem periodu ne postoji ni “čist” srpski, ni “čist” hrvatski, slovenački ili bosanski film.

- Kako može biti “čist”, ako ga je režirao reditelj iz druge republike, ili ako glavne uloge igraju glumci iz drugih republika. Film je bio vrsta saradnje dragocene za istoriju jugoslovenske kinematografije, a posle podele po novim državama, počela je da se “deli” umetnost, što je nemoguće, bar što se filma tiče - film je kolektivna umetnost, delo stvarano od rada mnogih ljudi koji su učestvovali u njegovoj realizaciji.

Zanimljivo je da je ovaj izbor kritičara Kinoteke stavio na pijedestal Kovačevićev filmski deo karijere, iako je najveći autoritet najpre stekao kao dramski stvaralac.

- Prevashodno živim u kući koja se zove pozorište, ali, s vremena na vreme izlazio sam iz te kuće u veliki svet filma i filmske umetnosti, radeći, pre svega, filmove na osnovu mojih pozorišnih priča koje su, zapravo, “prepisani” filmovi iz života sa mnogo fantastike. Poslednji primer za ovo što pričam je “Hipnoza jedne ljubavi”, koja je, zapravo, film. “Prepisivao” sam film i pisao ga kao dramu da bi mogao da se izvede na sceni. To što sam “prepisivao”, pošto se priča odvija u eksterijeru, što je u dramskoj literaturi retko i teško, i događa se u jedinstvu vremena i prostora, lako se može vratiti tamo odakle sam “prepisao”, u film. Govorim, zapravo, o nečemu što je jako bitno, a to je kvalitet scenarija - za mene je dobar film pre svega umetnost dobro ispričane priče, koja ostaje zauvek.

Kovačević će, kako kaže, jednog dana napisati zanimljivu priču o stvaranju “najboljeg srpskog filma”, “Ko to tamo peva”, jer su do sada o njegovom nastanku ispričane mnoge priče od kojih većina počiva na improvizovanim anegdotama.

- Biće zanimljivo ispričati kako je Šijan snimio film koji je spremao Paskaljević - zahvaljujući Boži Nikoliću, snimatelju ovog filma, ili, zašto su dva poznata glumca zamenjena uoči snimanja, ili, zašto je Titova smrt zadržala italijanski cirkus sa životinjama koji je trebalo da učestvuje u zadnjoj sceni, ili, kako su se pojedini članovi kolegijuma “Centar filma” borili da se izbace pesme kao “suvišne”, ili, kako je posebna komisija ocenjivala “ideološki značaj” filma koji, kako su sumnjali, ne prikazuje realno stvarnu tragediju početka rata, ili... Sve do sumnje da li će takav film biti gledan, i da li će vratiti 250.000 maraka koliko je koštao - ističe Kovačević.

Zajednički “imenitelj” svih pet izabranih Kovačevićevih filmova su priče o nama i našem mentalitetu, našim karakterima i apsurdima.

- To je istorija našeg života, našeg življenja na ovim prostorima, o našem postojanju, našim putevima i boravku u zemlji Srbiji. I što su te priče raskošnije, i ti filmovi su bolji, sa svim onim tamnim senkama, koje nas večito prate.

Scena iz filma "Ko to tamo peva"

“Zanimljivo” je, ipak, što se ime Dušana Kovačevića u nekakvim ocenama o nekom doprinosu srpskom filmu ili srpskoj kinematografiji do sada nije posebno vrednovalo.

- Ne žalim se, ali uglavnom se u takvim pričama samo usput pominjalo da sam negde učestvovao, nešto radio, a ja sam trideset pet godina rada posvetio filmu, paralelno sa pozorištem, i sad se dogodilo to što se dogodilo - da taj rad koji sam pretakao sa scene u film rezultira činjenicom da je među sto najboljih ostvarenja pet mojih, i da je na prvom mestu film po mojoj priči. A učestvovao sam kao prijatelj ili kao saradnik najmanje na pedeset filmova. Čitao sam scenarije, davao savete, mnogim filmovima sam, recimo, promenio naslove, ili početak i kraj. I nisam se potpisivao, bio je to moj prijateljski rad. Mnoge od filmova koje su u ovom izboru Kinoteke izdvojili kritičari znam iznutra, kako su stvarani i kakve su bile priče pre početka snimanja, i drago mi je zbog toga.

DRAGOCENOST OD PAMTIVEKA

U IZBORU kritičara Kinoteke, kako ističe, među prvih deset ostvarenja takođe su filmovi sa dobrim pričama.

- Podrazumeva se, naravno, majstorstvo režisera i svih ostalih umetnika koji su radili u tom filmu, ali priča održava dug život. Sve što je u domenu likovnosti lako se smenjuje sa velikim napretkom digitalne tehnologije. Sada se sa 3D tehnikom mogu praviti čuda, koja ranije nismo mogli ni da zamislimo, tako će film putem tehnologije odlaziti ko zna gde, ali ništa neće učiniti ako ne bude imao dobru priču. Dobra priča je dragocenost od pamtiveka, “Ilijada” i “Odiseja” počivaju, pre svega, na dobroj priči, avanturi jednog univerzalnog junaka.

Izvor: B92.net

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage