Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

21. 12. 2016.  - Autor: nedeljnik

Peti Smit: Šta mi se stvarno dogodilo na dodeli Nobela

Nakon uvodnih nota čula sam sebe kako pevam. Već prvi stih bio je osrednji, pomalo nesiguran, ali bila sam sigurna da ću se smiriti. Ali, umesto toga na mene se survala lavina osećanja i to takvim intenzitetom da nisam bila u stanju da podnesem

Peti Smit: Šta mi se stvarno dogodilo na dodeli Nobela

Upitana jednom šta bi poručila mladim ljudima, odgovorila je: "Isto što je Barouz rekao meni: 'Izgradite dobro ime i čuvajte ga da ostane čisto. Ne pravite kompromise. Ne brinite o zgrtanju para ili lestvici uspeha. Posvetite se tome da posao radite dobro i da to što radite zaštitite.'"

Žena koja se daje bez zadrške, prepušta se celim bićem i čvrsto veruje u to što radi za Njujorker je napisala esej "How does it feel" u kojem se hrabo otvara i izlaže, objašnjava šta se zapravo dogodilo na dodeli Nobelovih nagrada na kojoj je nastupala u Dilanovu čast; da li je zaista zaboravila tekst pesme ili je u pitanju nešto potpuno drugačije.

Rođena sam u Čikagu 30. decembra 1946. usred snežne oluje. Moj tata je morao da pomogne taksisti da se probije kroz mećavu. Kroz otvoreni prozor gledao je šta se događa na ulici, dok je majka imala trudove.

Bila sam sitno novorođenče pa se moj otac svojski trudio da me održi u životu držeći me iznad kade s vrelom vodom kako bih lakše disala. Misliću na njih na pozornici Rivijere u Čikagu na svoj 70. rođendan.

Uprkos emocionalnoj, napetoj atmosferi koja je pratila predsedničke izbore, trudila sam se da decembar provedem u bavljenju pozitivnim stvarima, da se pripremim za proslavu Nove godine i brinem se o svojoj porodici. Ali, pre nego što nastupim u Čikagu, imala sam da obavim još jednu važnu dužnost u 2016.

U septembru su me zamolili da nastupim na svečanoj dodeli Nobelove nagrade kako bih odala počast dobitniku Nobela za književnost čije je ime tada još uvek bilo nepoznato. To je značilo da ću provesti nekoliko dana u Stokholmu u prekrasnom hotelu iz kojeg se pruža veličanstven pogled. Bila je to jedinstvena prilika da zasijam, kontempliram i pišem. Odabrala sam jednu od svojih pesama koja mi se učinila odgovarajućom za izvedbu s orkestrom.

Ali, kada je objavljeno da je nagradu dobio Bob Dilan i da ju je prihvatio, ideja da izvedem svoju pesmu nije mi se više činila dobrom. Našla sam se u neočekivanoj situaciji i savladala su me oprečna osećanja.

Jesam li dorasla tom zadatku? Da li bi Bob Dilan, čovek kog nikad ne bih volela da razočaram, bio zadovoljan mojim nastupom? Budući da sam se obavezala da ću nastupiti, nakon dugog premišljanja izabrala sam "A Hard Rain's A-Gonna Fall", pesmu koju volim još od svojih tinejdžerskih dana i omiljenu pesmu mog, sad već pokojnog supruga.

Otada sam svaki slobodan trenutak provodila uvežbavajući tu pesmu kako bih bila sigurna da znam svaki stih i kako bih publiku mogla da uverim u značenje svake reči. I sama imam plavookog sina, zato sam pesmu, u originalnom tonalitetu, odlučno i zadovoljna pevala za sebe. Naumila sam da je izvedem upravo onako kako je napisana, ali i onako kako to odgovara mojim sposobnostima. Kupila sam novo odelo i potšišala kosu. Osećala sam da sam spremna.

Na dan ceremonije probudila sam se pomalo nervozna. Lilo je kao iz kabla, kiša nije jenjavala. Dok sam se obblačila, prošla sam kroz pesmu sigurno i samouvereno. U lobiju hotela srela sam lepu Japanku obučenu u tradicionalnu odeću - izvezeni krem kimono do poda i sandale. Kosa joj je bila savršeno zaglađena.

Rekla mi je da je u Stokholmu kako bi odala počast svom šefu, dobitniku Nobelove nagrade za medicinu, ali vreme nije bilo na njenoj strani. Izgledaš predivno, rekla sam joj, i nema te kiše ili vetra koji bi to mogli da promene. Dok sam stigla do koncertne dvorane, počeo je da pada sneg. Proba s orkestrom bila je savršena. Imala sam sopstvenu garderobu s klavirom, poslužili su mi čaj i toplu supu. Bilo mi je jasno da se ljudi raduju nastupu. Sve je bilo preda mnom.

Razmišljala sam o svojoj majci koja mi je kupila moj prvi Dilanov album kada nisam imala ni punih 16. Bio je na akciji i kupila ga je od svojih napojnica. "Izgledao je kao neko ko bi ti se dopao", rekla mi je. Neprestano sam vrtela taj album, a omiljena pesma bila mi je "A Hard Rain's A-Gonna Fall". Palo mi je na pamet kako bez obzira na to što ne živim u eri Artura Remboa, postojim u vreme Boba Dilana. Pomislila sam i na svog pokojnog supruga i naše zajedničke nastupe na kojima bismo izvodili tu pesmu, njegove ruke kako oblikuju akorde.

I odjednom je došao taj trenutak. Orkestar je bio raspoređen po balkonu sa kojeg se videla pozornica gde su sedeli kralj, kraljevska porodica i laureati. Veče se odvijalo prema planu. Dok sam sedela tamo, zamišljala sam prethodne laureate kako hodaju prema kralju da prime svoju nagradu. Herman Hese, Tomas Man, Alber Kami.

Onda su objavili da je Bob Dilan ovogodišnji dobitnik nagrade, i srce je počelo da mi tuče. Nakon što je pročitan dirljiv govor posvećen njemu, čula sam svoje ime i ustala. Kao u bajci, stajala sam pred švedskim kraljem i kraljicom i nekim od najvećih umova na svetu naoružana pesmom čiji je svaki stih bio prožet iskustvom i eklektičnošću pesnika koji ih je skovao.

Krajičkom oka videla sam veliki stalak televizijske kamere, sve dostojanstvenike i ljude iza njih. Nenaviknuta na takvu nervozu, nisam mogla da nastavim. Nisam zaboravila reči, one su deo mene. Jednostavno nisam bila u stanju da ih iznesem.

Taj čudovati osećaj nije prestajao, niti slabio, već je ostajao nemilosrdno utkan u mene. Bila sam primorana da stanem, izvinim se i onda još jednom pokušam, bez obzira na svoje stanje, i pevam celim svojim bićem, i dalje se boreći sa situacijom.

Bila sam i te kako svesna početka pesme koji počinje stihom "I stumbled alongside of twelve misty mountains", a završava stihom "And I'll know my song well before I start singing". Dok sam sedala, osetila sam ponižavajuću žaoku neuspeha, ali, istovremeno, i čudnu spoznaju da sam nekako prodrla u svet te pesme i istinski ga proživela.

Kasnije, na banketu, sedela sam preko puta američke ambasadorke - prekrasne, elokvente Amerikanke iranskih korena. Njen zadatak bio je da pročita Dilanovo pismo pred zatvaranje banketa. Čitala je besprekorno i nisam mogla da se otmem utisku kako u njegovom uglu stoje dve jake žene. Jedna koja je posrnula i druga koja nije, a i dalje je jedina misija obeju bila da najbolje što umeju služe njegovom delu.

Kada sam se probudila narednog jutra, padao je sneg. U sobi za doručak pozdravili su me mnogi nobelovci. Pokazali su saosećanje za moju vrlo javnu borbu. Rekli su mi da sam odradila dobar posao. Volela bih da sam bila bolja, rekla sam. Ne, ne, odgovorili su mi, niko od nas to ne bi voleo. Za nas, vaše izvođenje metafora je naših vlastitih borbi.

Reči pohvale nastavile su se i tokom dana, pa sam se na kraju pomirila s višom istinom svoje dužnosti. Zašto posvećujemo svoj rad? Zašto nastupamo? Radimo to, pre svega, zbog zabave i transformacije ljudi. Sve je za njih. Pesma nije zahtevala ništa. Onaj koji je pesmu stvorio nije zahtevao ništa. Onda, zašto da ja zahtevam išta?

Kad je moj muž Fred umro, otac mi je rekao da vreme ne leči naše rane, nego nam samo daje alat da se s njima nosimo. Shvatila sam da je to istina i u najmanjim i najvećim stvarima. Sigurna sam da u budućnosti nedaće neće nestati i da ćemo svi i dalje morati da budemo na oprezu.

Godina se bliži kraju; 30. decembra izvešću pesmu "Horses" sa svojim bendom, sinom i kćeri u svom rodnom gradu. I sve ono što sam videla i iskusila biće u meni, a žaljenje koje me toliko mučilo izmešaće se sa svim drugim trenucima. 70 godina trenutaka, 70 godina ljudskog postojanja.

OVDE pogledajte kako se Peti Smit zbunila na dodeli Nobelove nagrade.

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage