Povećaj veličinu slova Vrati na prvobitnu veličinu slova Samnji veličinu slova štampaj štampaj
 

Pošalji prijatelju

10. 02. 2018.  - Autor: Blic

Sudbina srpskog naroda od 18. veka do danas kroz priču porodice Prodanović

Ponekad su povod za umetnička dela neke marginalne ili čak banalne stvari. Naravno, svoj susret sa Milošem Crnjanskim 1974. u čačanskoj galeriji ne bih nazvao banalnim, ali ja sa svojih 14 godina nisam mogao ni da naslutim svu veličinu tog čoveka, kaže u razgovoru za “POP & Kulturu” Mileta Prodanović, dobitnik „Politikine” nagrade za najbolju izložbu u 2017.

Sudbina srpskog naroda od 18. veka do danas kroz priču porodice Prodanović

Foto:Dušan Milenković

Prodanovićev susret sa Crnjanskim ostavio je snažan utisak na njega i, 43 godine kasnije, poslužio kao lajtmotiv za izložbu „Genus - porodične priče” koja je donedavno bila postavljena u onoj istoj čačanskoj Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović”, gde su se sreli afirmisani i budući umetnik.

- Pitao me je kako se zovem i da li sam u srodstvu sa Prodanovićima iz „Seoba”. Ja tada nisam ni znao šta su „Seobe”, pošto je moja literatura bila više vezana za strip, ali nekako mi je to ostalo, zajedno s tom ceduljom na kojoj je posveta - otkriva Mileta.

Izložbu je otvorio senkom malog Milete i poznatog Miloša kako mu potpisuje posvetu. Crnjanski je uhvaćen u neku vrstu plavog kruga, koji se nastavlja u elipsu na zidu, na kojem visi i tamnoplava zastava sa jednom zvezdom.

Drugi deo postavke fokusirao se na narodnu epsku pesmu „Istorija mladog Prodanovića”, sačuvanu u zapisima Avrama Miletića. U njoj se propoveda o odbrani grada Donaverta na Dunavu u ratu za austrijsko nasleđe (1740-1748), vrlo je duga i detaljna, prosto jedan skoro novinski izveštaj sa tog bojišta, objašnjava Prodanović.

On je u jednom od izloženih radova predstavio video-projekciju baroknih zdanja Donaverta s insertima iz filmova posvećenih ovoj epohi uz guslarsko izvođenje pomenute epske pesme.

- Posetio sam Donavert 2002-3. godine. Bilo je vrlo dramatično pošto je bila stravična zima i grad je bio okovan ledom i maglom a cela ta pesma počinje jednom epskom formulom koja kaže „Pade magla nasred grad Donaverta”. Samih materijalnih tragova koji se pominju u pesmi nema mnogo u geografiji današnjeg grada jer su saveznici istovarili mnogo bombi na njega. Ono što čini neki energetski podtekst ovog celog rada je stravični kontrast izneđu gusala i tvrdog zvuka s jedne i baroka oličenog u tom gradu, s druge strane. To negde govori i o jednoj raspolućenosti naše kulture i naroda u celini, o kretanjima na Balkanu o kojima je neprevaziđeno pisao Cvijić. To je priča iz 18. veka o braći koja iz kanjona reke Komarnice u Staroj Herecegovini odlaze na sever: jedan od njih ostaje u onome što je danas uža Srbija, a drugi prelazi u Vojvodinu. Samim tim, dva brata postaju deo dva različita istorijska konteksta. Kako vreme prolazi, razlika među njima postaje sve veća. Ono što je mene trajno okupiralo je pitanje da li su oni kao dve grane familije uopšte bili u kontaktu - ističe umetnik, dodajući da je našao dve različite potvrde toga.

Mihailo Prodanović, junak Miloša Crnjanskog i izložbe „Genus”, dobio je od Austrije plemstvo, ali je zahtevao da se kao njegova lokacija označi Užička Kamenica. Druga potvrda je epitaf, „danas možda već nepostojeći” na groblju u Bogdanici kod Užičke Kamenice, gde je sahranjen jedan član porodice drugog brata, koji je umro u mađarskom Šopronu, a prenet u Bogdanicu „posredstvom rođaka iz Austrije”.

Drugi video-rad na izložbi vezan je za Mihailov epitaf.

- Pošto je Mihailo Prodanović umro u Vinkovcima, pet-šest godina posle smrti prenet je u Uspenjsku crkvu u Novom Sadu, gde još uvek stoji spektakularna nadgrobna ploča sa neverovatno lepo dizajniranim ćiriličnim baroknim slovima i tim grbom. Moj rad negde kontrastira tu definitivnost jednog epitafa sa pokretom, vrlo usporenim pokretom konja, pošto su i Mihailo i njegov sin, đeneral Sava (junak drugog dela „Seoba”) veći dio života proveli u sedlu i u pokretu. To je opet neka vrsta negacije. Rad koji otvara izložbu fokusira prvu knjigu „Seoba”, koja ima ključnu rečenicu: „Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda”, dok ovaj drugi rad negde fokusira ono što se nameće kao kvintesencija druge knjige „Seoba” a to je stav da smrti nema, a ima seoba

 kaže Mileta Prodanović.

Osim niza radova koji su se prvi put pojavili na ovoj izložbi, dva su starijeg datuma nastanka. Jedan je svojevrsni esej sa šoljicom za kafu, nastao u likovnoj koloniji “Mina Vukomanović” na Savincu 2008. Šoljica sa monogramom Obrenovića, deo mobilijara iz srušenog dvora u Takovu, deo je porodičnog nasleđa Prodanovićevih.

- Krajem 19. veka lokalne vlasti u Takovu su odlučile da se umile tadašnjem vladajućem paru i prvoj srpskoj kraljici Dragi Mašin, tako da su seljaci na kuluk sazidali dvor. Onda je za njihove pare kupljeno i nešto nameštaja i pokućstva u Beču, pa možete zamisliti koliko su ti ljudi mrzeli taj objekat. Godine 1903, kada je dinastija sišla s istorijske scene, seljaci su spontano zapalili dvor. Požar je ugašen, a 1905. bila je aukcija preostalih predmeta. Moj pradeda kupio je deo nameštaja, a kada se 1957. moja majka udala, svekrva joj je poklonila poslednju preostalu šoljicu sa kraljevskim monogramom. Prosto rečeno, moj rad je pokušaj da se ta šoljica vrati kući i u ambijent današnjeg Takova. Uporedimo li ga sa književnim formatom, ovo je tipičan primer jednog eseja koji, koristeći se tom nedužnom šoljicom, govori o karakteru našeg naroda koji za sebe uvek misli da je vrlo rezistentan na harizmu vlasti, a u suštini je stvar obrnuta. Ako samo pratimo šta su sve vladari od takozvanog naroda dobijali od tog 19. veka pa do naše epohe, iznenadićemo se - ističe Prodanović.

Paradoks cele situacije je, dodaje on, da kraljevski bračni par, iako je tamo bila pripremljena vrlo reprezentativna spavaća soba, u tom dvorcu nikada nije prenoćio, samo je jednom došao na ručak. Mileta i dalje traži odgovor na pitanje jesu li tom prilikom koristili famoznu šoljicu.

 

 

Tagovi

Nema komentara.

Ostavi komentar

antiRobotImage